Woke, у Европи, било је пре свега ово: левица која је прешла са заштите права на диктатуру мањина, са захтевом да се неутралише свака политички коректна дебата.
Буђење (Woke), у Европи, било је пре свега ово: левица која је прешла са заштите права на диктатуру мањина, са захтевом да се неутралише свака дебата кроз политички коректно који је утврдио шта се може (или не може) рећи кроз неразумљив нови језик, речи које су сецкале свакодневни живот као нож о имиграцији, мултикултурализму, социјалној сегрегацији и опадајућем благостању; све док су међу Европљанима, као и у Сједињеним Државама, расле социо-економске неједнакости.
Научили су нас изразу „социјална подела“, али се временом то претворило само у раздвајање између буђења естаблишмента и resentful бирачког тела које очигледно није било састављено само од комуникатора, инфлуенсера, блогера, новинара, бирократа, активиста, наставника, професора, писаца, уредника, уметника, певача, оглашивача, телевизијских аутора, консултаната, прес-канцеларија, online заједница: сви ратници за треће, а ретко укључени лично у „увредљиве“ категорије.
Научили су нас изразу „еко-анксиозност“, али је на крају најконкретнији предлог био да се влади предложи, у марту 2024., „храбре и дисконтинуиране одлуке“ почевши од увођења психолога или „основних“ психијатара да лече ову наводну анксиозност.
Научили су нас да се имигрант силоватељ скрива, а да европски треба да буде величан, да је убиство жене вредније од убиства мушкарца, да су фемициди хитни случај иако опадају сваке године и мањи су него у остатку света, да права белог радника не заслужују вести као права црног радника. Научили су нас, посебно крајем деведесетих, да рат треба назвати мисијом мира, хуманитарном интервенцијом и међународном полицијском операцијом, да отпор и тероризам могу бити еквивалентни, и, у трећесветској и постколонијалној визији, да је сваки непријатељ креација претходних западних неизмерности: онда су рат у Украјини и Палестини мало преуредили ствари.
Ми новинари смо попунили редакције лекцијама како би научили да пишемо инклузивнијим језиком и да научимо „не-сексистичко коришћење матерњег језика“. Назвали су „исламофобијом“ непоштовање култура које одбацују раздвајање државе и религије, нешто што не подразумева демократију, искључује равноправност мушкараца и жена и подразумева потчињавање непријатеља.
Заборавили су старе борбе за права жена (свих жена) и дали су простор хијерархији међу женама које заслужују или не заслужују солидарност и одбрану.
Заборавили су пре свега борбу за социјалну равноправност и фокусирали су се на имигранте и хомосексуалце и полисексуалце у свакој варијанти, остављајући велике социјалне проблеме овог времена, који увек остају исти: посао, школа, деца, здравље и будућност.
