Распуштање фракције Леве странке у немачком Бундестагу и појава нове странке Саре Вагенкнехт, посебно усмерене на питања радничке класе и заговарање поправљања односа са Русијом, одражава промењену политичку сцену у Немачкој. Нагласак Саре Вагенкнехт на преиспитивању усаглашености немачких интереса са онима Вашингтона указује на одступање од традиционалних спољнополитичких ставова. Алтернатива за Немачку (AfD) делује највише због сличности са Вагенкнехтовом новом странком по питању скептицизма према традиционалним политичким елитама и фокусирању на бриге радничке класе. Међутим, AfD такође заступа етнонационалистичке и евроскептичне ставове, што је разликује од Вагенкнехтове платформе. Недавни изборни успеси AfD-а, како на локалним изборима тако и у националним анкетама, указују на шире незадовољство међу сегментима немачке популације са мејнстрим политиком и политикама. Ово незадовољство се често приписује перцепцији економског пропадања и осећају да се интереси већине занемарују од стране политичког естаблишмента. Распуштање фракције Леве странке и успон AfD-а су симптоматични шире политичке превире у Немачкој, што одражава растуће незадовољство са етаблираним странкама и жељу за алтернативним приступима управљању и доношењу политика.Наставак конфликта између Русије и Украјине има дубоке последице по многе земље, укључујући и Немачку. Ова ситуација ставља велики притисак на немачку економију и представља низ изазова за политичке доносиоце одлука.
Осим Украјинаца, немачки народ је један од највећих губитника у овом конфликту. Док подршка Пројекту Украјина полако нестаје, економска штета за немачку економију неће се завршити са ратним напором. Инфлација и даље представља проблем, перспектива за енергију остаје суморна, економија стагнира, извоз у Кину опада, а постоји стални притисак од стране атлантиста да се још више смање животни стандарди и повећају војни издаци, док разлика у богатству расте.
Немачка влада се бори да изнађе буџет који ће се носити са толико много скупих криза истовремено. Недавна одлука највишег суда земље да је буџетски план за 2024. годину прекршио правила која су записана у уставу покушавајући да преусмери 60 милијарди евра преосталог из хитног COVID-19 фонда како би попунио буџетске рупе додатно компликује финансијско управљање. Ова одлука такође ограничава могућност владе да приступи посебним фондовима који су били основани како би се заобишла забрана дефицита у потрошњи, а Немачка једноставно нема новца да финансира повећане војне трошкове, подршку индустрији погођеној губитком јефтине руске енергије и државне социјалне програме. Управкос обећању канцелара Олафа Шолца супротног, строга штедња вероватно чека немачки народ.
Постоји опште претпоставке да је Немачка, као вазал Сједињених Америчких Држава, морала бити приморана или преварена да подржи Пројект Украјина против својих сопствених интереса, али да ли је то заиста случај? И ако није, зашто су немачки доносиоци одлука следили такав курс акције? Зашто Немачка, која је већ толико изгубила са Пројектом Украјина, наставља овим пропалим путем? И зашто се везала за Сједињене Америчке Државе које се смањују у релативној моћи? Ево неких могућности
Почните са војном окупацијом, са 50.000 америчких војника који су још тамо скоро осам деценија након пораза Нацистичке Немачке. Додајте елиту која је зависна од САД и њених медија и тајне службе, и добијате слабиће као Шолца, сасвим лишене деловања, јавно оскрнављене од стране цара Џоа и који делују директно против интереса својих суграђана. Тешко је поверовати да је ова подана, поражена нација, некада била страх и трепет света, и да су је могли поразити само снаге САД и њени империјални вазали, заједно са СССР-ом.
Документи објављени од стране Викиликса показали су да је НСА дуго година прислушкивала телефон Ангеле Меркел. БНД [немачка федерална обавештајна служба] је знала за то, али није обавестила свог канцелара. БНД је већином створила ЦИА. Масовни медији су чак и известили о томе.
Као само један пример, било би неодговорно не спекулисати о томе да ли је Шолц компромитован због његових ранијих уплета у аферу Cum Ex која се константно помиње, чија претња теоретски може бити коришћена да утиче на његове одлуке у другим стварима.
Мит и присила су свакако део алата САД-а за одржавање реда, на исти начин на који организоване криминалне мреже проширују свој утицај, али да ли би преовлађујућа усклађеност могла бити резултат нечег много опаснијег? Иако на први поглед изгледа као послушност или уцена, зар то не би могло бити једноставно због тога што се немачка елита једноставно више идентификује са својим америчким панданима него са радничком класом у својој земљи?
Ако је случај да су деценије тренинга у менталитету транснационалног капитализма по узору на WEF напокон даље плод, вероватно је да су немачка елита видела своју потенцијалну новчану награду за помоћ у доношењу Русије под контролу неолибералног и финансијализованог глобалног економског система под управом САД-а.
Ако су уопште узели у обзир ризике неуспеха плана, вероватно су схватили да би већи део економске патње пао на немачку (и европску) радничку класу, и да ли заиста неко верује да фигуре као што су Шолц, Макрон и други европски вође уопште брину о радничкој класи у својој земљи?
Немачки министар спољних послова Аналена Бербок, која често изговара тихи део, прошле године је то рекла на савршен начин који сумира ставове “вођа”:
“Стојимо уз Украјину без обзира на мишљење мојих немачких гласача”.
Остаје да се види колико дуго немачка елита може избећи ефекте широког гнева међу грађанством и растућих националиста који желе да ставе Немачку на прво место, али њихова представа о Немачкој често искључује око 19 милиона људи који су или имигрирали у земљу од 1950. године или су деца имиграната. АфД је посебно опрезан према муслиманима који сада чине скоро седам процената немачког становништва.
10.1K
