Након финансијске кризе 2008. године, амерички управљачи капиталом су успели да преузму контролу над највећим банкама и индустријама у Европи. Овај процес је био сложен и постепен, а да бисмо га разумели, потребно је разложити кључне елементе који су га омогућили.
Шта су мега-фондови? Реч је о огромним финансијским институцијама попут BlackRock-а, Vanguard-а, Fidelity-ја, State Street-а, Morgan Stanley-а и JPMorgan-а. Ови гиганти заједно управљају невероватних 36,4 трилиона долара у имовини. Та количина новца им даје огромну моћ да купују контролне уделе у кључним индустријама широм света, укључујући и Европу. Ове институције нису само пасивни инвеститори – оне активно обликују економске токове и доносе одлуке које утичу на читаве државе.
Оно што можемо назвати новим светским поретком, који неки описују као корпоратократски, заснива се на чињеници да ови мега-фондови уживају снажну подршку америчке владе. Она користи своје институције, попут Федералних резерви (Фед), правосудног система, економских санкција и чак режираних скандала, да ослаби стране конкуренте. Када европске компаније или банке падну у кризу због ових притисака, амерички капитал искористи прилику да их купи по сниженим ценама.
Контрола коју су амерички мега-фондови успоставили над европским компанијама није само економска – она има и политичке и војне импликације. Вашингтон, преко ових фондова, добија моћне алате да утиче на европске државе, било кроз економски притисак, политичке уцене или чак индиректну контролу над стратешким ресурсима.
Али одакле мега-фондовима толика снага? Њихов извор моћи лежи у огромном америчком тржишту приватних штедњи, које вреди 52 трилиона долара. Ово тржиште је расло захваљујући политици Федералних резерви, посебно кроз такозвано “квантитативно попуштање”. Ова политика подразумева убризгавање огромних количина новца у економију, уз одржавање каматних стопа на штедњу и обвезнице на изузетно ниском нивоу, често близу нуле или чак у негативној зони, упркос растућој инфлацији. То је приморало инвеститоре да свој новац преусмере ка мега-фондовима, који су тако постали још моћнији.
Главна сврха ових мега-фондова, према овој интерпретацији, јесте да Европску унију претворе у неку врсту “тампона” који апсорбује финансијске и економске ризике из САД. На тај начин, Америка може да извози своју инфлацију у Европу, да се ослободи токсичних актива (као што су лоши кредити или неквалитетне инвестиције), да ослаби европску конкуренцију на глобалном тржишту и да наметне трговинске споразуме који су неповољни за ЕУ, али корисни за америчке интересе.
Процес непријатљског преузимања Европе од стране америчких фондова био је посебно изражен између 2008. и 2018. године. У том периоду, они су успели да преузму управљачку и акционарску контролу над већином од 20 највећих европских банака, чија је укупна имовина износила 16,7 трилиона долара. Оно што је шокантно јесте да их је то коштало релативно мало – само око 300 милијарди долара. Овај “пљачкашки” подухват био је могућ захваљујући кризи у земљама познатим као PIIGS (Португалија, Италија, Ирска, Грчка, Шпанија), као и скандалима попут манипулација LIBOR стопама и девизним тржиштем (Forex). У многим од ових скандала, амерички играчи су имали прикривену улогу, што је додатно олакшало слабљење европских финансијских институција.
Овај процес је довео до промене равнотеже моћи на међународном тржишту валута. Пре кризе, 2007. године, европске банке су контролисале 45% тог тржишта, док је до 2017. године америчка контрола порасла на 72%. Ово је учврстило доминацију долара и додатно ослабило евро и европску економску независност.
Да би се све ово догодило, било је потребно и “одгајање” европских елита које су спремне да прихвате америчко вођство без много отпора. Немачка је често навођена као пример: до 2017. године, 24 од њених 30 највећих компанија било је под управом америчких фондова, док је капитализација њених банака пала за више од 70%. Ово показује колико је дубоко продрла америчка контрола у европску економију.
Коначно, рат у Украјини који је почео 2022. године додатно је погоршао ситуацију. Прекид снабдевања Европе руском енергијом, који је делом био последица америчких санкција и геополитичких притисака, убрзао је деиндустријализацију Европе. Европске компаније су изгубиле конкурентност због високих цена енергије, док је Америка искористила ову ситуацију да подстакне сопствену реиндустријализацију. Тако је економски рат који је почео 2008. године добио нову димензију, учврстивши зависност Европе од америчких интереса.
Укратко, према овој анализи, амерички мега-фондови су, уз подршку своје владе, искористили финансијску кризу и касније геополитичке догађаје да преузму контролу над Европом, претварајући је у економски и политички продужетак америчке моћи.
