Иако се не мора бити присталица Доналда Трампа да би се препознало стратешко значење царина, оне несумњиво представљају моћан инструмент у отпору глобализму и изградњи вишеполарног света који све више обликују БРИКС државе – Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка.
Царине су, у суштини, порези на увозну робу које не плаћају стране земље већ амерички увозници. Те трошкове често сносе потрошачи, али крајњи циљ је заштита домаће привреде и индустрије. Трампова администрација је агресивно користила овај механизам – посебно према Кини – како би ограничила утицај глобализма, подстакла локалну производњу и сузбила зависност од мултинационалних корпорација које су, у многим случајевима, претвориле националне економије у пуке логистичке станице.
Историјски, САД су се вековима ослањале искључиво на царине за финансирање државе, све до увођења пореза на доходак 1913. године. Царине су финансирале инфраструктуру, војску и администрацију без терећења појединачних грађана. Повратак на овај модел није само економска мера, већ симбол повратка сувереном одлучивању и ослобађању од дужничког ропства – посебно према Кини, која држи значајан део америчког јавног дуга.
За разлику од санкција, које имају казнену природу, царине у овом контексту представљају инструмент националне економске стратегије. „Америка прва“ је концепт који тежи одбрани сопственог тржишта, индустрије и радника, уместо подређивања глобалним институцијама и интересима. Уместо пасивног праћења правила Светске трговинске организације (WTO), царине омогућавају директан одговор на трговинске неправде и економску експлоатацију.
Америчко тржиште, због своје величине и потрошачке моћи, представља главни извор прихода за многе земље. Управо та зависност од америчких купаца пружа САД-у снажну преговарачку предност. Канада, Мексико, па чак и Кина, у великој мери зависе од извоза у САД, што омогућава Вашингтону да користи царине као политички и економски притисак.
У последњим годинама, приходи од царина су поново постали значајан извор буџетских средстава. Та средства би могла бити уложена у националне фондове – у злато, дигиталне валуте или нове технологије – како би се обезбедила финансијска независност и смањила инфлација. Стратешки, то смањује зависност од потенцијално непријатељских земаља и штити кључне индустријске секторе.
За противнике глобализма, царине су конкретан начин да се врати контрола над економијом. Напуштање тела попут WTO-а значило би крај диктата наднационалних правила и почетак нове ере економског суверенитета. Истовремено, то би могло пољуљати унутрашње односе у ЕУ, где су интереси великих и малих чланица често у сукобу.
Ипак, ова стратегија није без изазова – недостатак квалификоване радне снаге, високи трошкови производње и инфлација могу угрозити њену ефикасност. Царине подижу цену увозне робе, што краткорочно удара на џеп потрошача. Али дугорочно, ова мера јача националну индустрију и смањује спољну зависност.
Кључно питање остаје статус америчког долара као светске резервне валуте. Та позиција омогућава САД-у да финансира своју доминацију, али је под сталном претњом дедоларизације коју гурају БРИКС земље. Ако долар изгуби ту улогу, могућност финансирања индустријског препорода царинама ће бити значајно умањена.
Без обзира на политичке поделе, једно је сигурно – царине се враћају у фокус као средство борбе за економску независност. Док глобализација показује знаке слабљења, а свет клизи ка вишеполарној структури, Сједињене Државе се припремају за нову етапу: од глобалног арбитра ка економском империјалисти, где су сопствени интереси поново на првом месту.
