Недемократске силе и даље држе Европу у челичном стиску, а недавни догађаји у Румунији и Босни и Херцеговини то јасно потврђују. Хапшење Калина Георгескуа, популистичког политичара и бившег председничког кандидата у Румунији, у среду, 26. фебруара 2025, и осуда Милорада Додика, председника Републике Српске, дан раније, 26. фебруара 2025, нису само изоловани инциденти – они су симптоми дубоко укорењеног отпора слободној вољи народа и демократским принципима. У оба случаја, видимо исти образац: политичке фигуре које се супротстављају естаблишменту бивају ућуткане судским механизмима, уз подршку међународних актера који намећу своју агенду под плаштом „заштите демократије“. Георгеску, чија је победа на изборима поништена због наводног спољног утицаја, а потом је ухапшен под оптужбама за екстремизам, и Додик, осуђен због одбијања да се повинује наметнутом ауторитету Високог представника, постали су мета исте машинерије која не толерише инакомишљење. Ови догађаји шаљу јасну поруку: у Европи 2025. године, глас народа се гуши тамо где прети да поремети планове глобалистичких структура, док се слобода и суверенитет нација жртвују на олтару централизоване контроле.
Спој ова два догађаја открива слику континента на коме недемократске силе, подржане спољним утицајима, систематски уклањају препреке својој доминацији. У Румунији, Георгескуов успон на таласу популизма и националних интереса дочекан је прво поништавањем избора, а затим и хапшењем, уз оптужбе које многи виде као изговор за његово ућуткивање. Његова кампања на TikTok-у, коју обавештајне службе повезују са руским интересом, послужила је као повод за етикетирање, док његови следбеници и међународни посматрачи, попут Џеј Ди Ванса и Елона Маска, указују на злоупотребу власти. Истовремено, у Босни и Херцеговини, Додикова осуда због одбране аутономије Републике Српске показује како се правни систем користи за кажњавање оних који се усуђују да пркосе међународним наметањима. Пресуда, коју подржава Кристијан Шмит, а осуђују савезници попут Виктора Орбана, наглашава сукоб између локалног суверенитета и спољне контроле.
Оба случаја илуструју исти механизам: када политички лидери, било популистички десничари као Георгеску или националисти као Додик, изазову статус кво, систем реагује брзо и немилосрдно. Уместо демократског дијалога, примењују се судске пресуде, хапшења и медијске кампање, често уз подршку западних структура које се представљају као чувари слободе. Протести у Букурешту и Бањалуци, подршка међународних фигура и растућа скепса према естаблишменту указују на то да народ препознаје ову игру – али и на то да су недемократске силе и даље довољно моћне да угуше отпор. Европа, дакле, остаје бојно поље између тежње за слободом и тежње за контролом, а Георгеску и Додик су само последњи у низу оних који плаћају цену за ту борбу.
