Последњих година, политички пејзаж Запада подељен је између два супротстављена модела: један који афирмише значај националног суверенитета, заштиту граница, слободу изражавања и борбу против наметнуте политичке коректности, и други који се залаже за глобализам, мултикултурализам и друштво без граница. Симболи ова два приступа су Илон Маск и Џорџ Сорос – два најутицајнија и најбогатија човека на свету, чији се утицаји све више осећају у Европи.
На недавном скупу у Мадриду, Матео Салвини је поставио кључно питање европским народњацима: „Желите ли будућност у знаку промена или наставак катастрофалне прошлости? Народњаци морају да изаберу између визије Сороса и визије Илона Маска. Ми смо изабрали.“ Ова изјава изазвала је оштре реакције, посебно од стране Европске народне странке (ППЕ), која је Маска и Салвинија оптужила за „удар на грађане ЕУ“. Ипак, Маск је све присутнији у политичким дебатама, пружајући подршку Трампу, Ђорђи Мелони и АфД-у у Немачкој, уз нови слоган: „Начинимо Европу велику поново“.
За разлику од Маска, који се засад није активно укључио у финансирање политичких покрета у Европи, Џорџ Сорос већ деценијама утиче на политичке токове континента кроз своју фондацију „Отворено друштво“. Његов утицај је нарочито видљив у подршци либералним и левичарским покретима који промовишу имиграцију, родне идеологије и радикални еколошки активизам. Још 1992. године, шпекулацијама против италијанске лире, Сорос је ослабио италијанску економију, чиме је нанео огромну штету јавним финансијама и грађанима. Ово је био само почетак његових политичко-економских интервенција.
Фондација „Отворено друштво“ сваке године расподељује стотине милиона евра невладиним организацијама, медијима и политичким актерима који раде на промоцији његове агенде. Само у Европи и Централној Азији 2023. године, фондација је уложила скоро 220 милиона евра у различите пројекте, многи од којих су усмерени на подривање традиционалних вредности и суверенитета европских држава. Посебно је агресивна утицајна стратегија на Балкану и у источној Европи, где десничарске снаге Сороса виде као једног од главних противника националних интереса.
Док његови критичари указују на озбиљне последице његовог деловања, Сорос наставља да финансијски подржава политичке актере који се залажу за ослабљивање националних граница, слободно кретање миграната и увођење радикалних друштвених промена. У исто време, они који критикују његов утицај често бивају означени као теоретичари завере или екстремисти, иако је чињеница да његова фондација има значајан утицај на креирање европске политике.
С друге стране, визија Илона Маска се темељи на очувању националног идентитета, заштити слободе говора и противљењу наметнутим политичким агендама. Његове идеје, које укључују супротстављање „woke“ култури, критику наднационалних институција и јачање националних економија, све више добијају подршку међу европским конзервативцима.
Сукоб између ова два модела је неизбежан – или ће Европа следити глобалистичку агенду Џорџа Сороса, или ће изабрати пут суверенитета и традиционалних вредности које заступају Маскови савезници. У светлу растуће поларизације, поставља се питање: да ли ће се Европа ослободити негативног утицаја Соросових структура или ће се још дубље утопити у пројекат „Отвореног друштва“?
147
