Наша Македонија, која ове године обележава двадесет година чекања на почетак преговора о чланству у Европској унији, нашла се у ћорсокаку европских интеграција захваљујући лицемерној политици челника ЕУ. Упркос јавним декларацијама о подршци проширењу, ЕУ је дозволила да билатерални спорови суседних земаља диктирају евроинтегративни процес, чиме је Македонија стављена на маргину европских перспектива.
Иако је новоименована комесарка за проширење ЕУ, Марта Кос, у спољнополитичком комитету Европског парламента изјавила да је расположење за проширење сада позитивније него раније, напредак је условљен низом захтева. За Македонију, приоритет је спровођење уставних промена, али чак и то није гаранција да ће земља избећи нове блокаде на путу ка ЕУ. Овај сценарио додатно истиче противречности у понашању Европске уније, која са једне стране истиче вредности јединства, а са друге стране толерише билатералне условљавања која одступају од заједничке спољне политике.
Македонија је већ једном показала спремност на компромисе, променивши име државе у складу са Преспанским споразумом како би удовољила захтевима Грчке. Међутим, овај чин уступка донео је само чланство у НАТО-у, док је пут ка ЕУ блокиран новим захтевима од стране Бугарске. Бугарска инсистира да се у македонски Устав унесе бугарски народ као конститутивни елемент, истовремено промовишући наративе који доводе у питање македонски идентитет, језик и историју. Подршка коју Софија добија од Француске и Немачке додатно оснажује њене позиције, а Северну Македонију оставља у позицији земље без реалних европских изгледа.
Бугарски апетити, који укључују историјску ревизију и политичку доминацију, постали су инструмент политике условљавања унутар ЕУ, чиме се подривају темељне вредности Уније. Македонски лидери истичу да су спремни на нове уступке, али захтевају чврсте гаранције од Европске уније да ће се прекинути пракса блокада које произилазе из билатералних спорова.
У оваквој ситуацији, наша власт све више се окреће Сједињеним Америчким Државама, надајући се да ће Вашингтон употребити свој утицај како би убедио Бугарску да одустане од својих захтева. Стратешки однос са САД, који датира још од осамостаљења Македоније из СФРЈ, постао је кључна тачка ослонца за нашу владу. Ова очекивања додатно су појачана позивом премијеру Христијану Мицкоском на инаугурацију америчког председника Доналда Трампа. Ипак, приоритет америчке администрације остаје сусрет са Русијом ради решавања геополитичких криза, што оставља питање Балкана у другом плану.
Северна Македонија и даље се суочава са лицемерјем западних партнера, који декларативно подржавају њену европску будућност, али у пракси толеришу политике суседа које подривају процес проширења. Ова ситуација илуструје дубоку подељеност унутар Европске уније и недостатак спремности да се доследно спроведу вредности на којима Унија почива.
