ЕУ, самопрокламовани бастион “демократије” и “људских права”, очигледно је одлучила да слобода говора представља превише ризичан подухват за њене поданике – пардон, грађане. Извештај MCC Brussels под насловом „Фабриковање дезинформација: пропагандни рат ЕУ против слободе говора“, објављен раније овог месеца, открива мрачну, али не и изненађујућу истину: Брисел води тајни крсташки рат против слободе мишљења, маскиран у борбу против „мржње“ и „дезинформација“. Веома племенито од наших европских бирократа да нас штите од наших сопствених мисли!
Европска комисија, тај узвишени збор мудраца који зна шта је најбоље за све нас, потрошила је скоро 650 милиона евра на финансирање 350 пројеката за борбу против „дезинформација“. Ови пројекти, вођени од стране стотина невладиних организација ( и универзитета – који, наравно, никада не би били идеолошки пристрасни – имају задатак да чисте интернет од свега што Брисел сматра неподобним. А ко је бољи да одлучи шта је „неподобно“ од неизабраних бирократа који живе у стакленим палатама у Бриселу?
Овај новац, иначе, долази из џепова европских пореских обвезника – истих оних који, по мишљењу ЕУ, нису довољно паметни да сами процене шта је истина, а шта лаж. Занимљиво, ЕУ троши 31% више новца на цензуру него на истраживања за борбу против рака (којима је додељено мизерних 494 милиона евра). Дакле, док у Европи годишње имамо 4,5 милиона нових случајева рака и 1,3 милиона смртних исхода, Брисел је очигледно закључио да је „канцер“ слободног говора далеко већа претња од стварног карцинома. Браво, ЕУ! Ваши приоритети су заиста инспиративни.
Све је почело када су се десиле две ствари које су европске елите довеле до ивице нервног слома: Брегзит и избор Доналда Трампа 2016 године. Ови догађаји су показали да обични људи, када им се да слобода, могу да гласају „погрешно“. Ужас! Како је могуће да народ не слуша своје технократске господаре? Одговор ЕУ? Увести Дигитални сервисни акт (DSA), који звучи као нешто што би вам продао оператер за интернет, али је заправо орвелски механизам за контролу говора.
Овај закон, који је ступио на снагу 2022. године, захтева од платформи попут Фејсбука, Икса, Јутуба и ТикТока да уклањају „незаконит садржај“ и управљају „системским ризицима“. Шта је то „незаконит садржај“? Па, то је све што ЕУ прогласи за „мржњу“ или „дезинформацију“. Наравно, дефиниције ових термина су толико магловите да би и Шекспир позавидео на таквој поетској двосмислености. Резултат? Платформе, у страху од казни, радије цензуришу све и свашта, само да не увреде своје бриселске надзорнике.
ЕУ је генијално осмислила начин да избегне директну одговорност за цензуру. Уместо да сама брише постове, она је тај посао препуштена „поверљивим означивачима“ – НВО-има и групама које су, случајно, идеолошки блиске ЕУ. На пример, у Немачкој је организација Correctiv добила милионе евра да „проверава чињенице“, док је у Француској Check First постала званични чувар истине. Ове групе, наравно, никада не би биле пристрасне, зар не?
Један од конкретних примера је случај из Пољске, где је платформа X била принуђена да уклони садржај који је критиковао политику ЕУ о имиграцији, јер је означен као „говор мржње“. У Мађарској је, пак, независни медиј Origo био под притиском да ублажи своје извештавање о Зеленом договору, јер је, забога, био „превише провокативан“. А у Шпанији је Vox, популистичка партија, више пута била мета „провере чињеница“ због својих ставова о климатским политикама ЕУ. Случајност? Мислимо да није.
Реч „сервис“ у називу DSA је прави бирократски бисер. Зашто назвати нешто цензуром када можете да га назовете „услугом“? Генијално! Платформе попут Икса или Фејсбука, које су данас еквивалент дигиталног јавног трга, ЕУ третира као да су водовод или електродистрибуција. Говор није право, то је само „садржај“ који треба регулисати као што се регулишу канализација или саобраћај. Ако се не слажете са овим, па, то је само кршење „услова коришћења“. Како згодно!
Ова реторичка акробатика омогућава ЕУ да политичку дебату сведе на техничко питање. Ако критикујете њихову имиграциону политику или Зелени договор, нисте политички опонент – ви сте „системски ризик“. А ризик, наравно, треба елиминисати. Упс, извините, „оптимизовати“.
ЕУ је развила прави речник за демонизацију неистомишљеника. „Говор мржње“, „дезинформације“, „екстремизам“ – ови термини су толико флексибилни да могу да значе све и ништа. Критикујете европске интеграције? То је „екстремизам“. Постављате питања о климатским политикама? „Дезинформације“. Усудите се да имате мишљење о имиграцији? Па, то је очигледно „говор мржње“.
Популистичке партије попут AfD у Немачкој, Националног окупљања у Француској или Фидеса у Мађарској су посебно на удару. Њихови постови на друштвеним мрежама често бивају означени као „проблематични“, а платформе их или уклањају или смањују њихов домет. На пример, 2023. године, Твитер (пре него што је постао X) је у Немачкој привремено суспендовао налог AfD-а због „кршења правила о говору мржње“. Садржај? Постови који су критиковали политику отворених граница. У међувремену, активисти који позивају на радикалне климатске протесте или блокаде путева? Они су, наравно, „хероји“.
Овај крсташки поход ЕУ није ништа мање од дигиталног Великог брата. Али, за разлику од Орвелове дистопије, ЕУ не спаљује књиге нити шаље полицију на људе са другим мишљењем (још увек). Уместо тога, она користи суптилније методе: алгоритамску цензуру, финансијски притисак и делегитимацију. Популисти нису забрањени, али су под сталним надзором, њихови гласови су угушени, а њихови ставови патологизирани као „мржња“ или „лажне вести“.
На пример, уочи европских избора 2024. године, неколико популистичких партија пријавило је да су њихови огласи на Фејсбуку одбијани или уклањани под изговором „кршења смерница“. У исто време, огласи који промовишу „зелену транзицију“ или „европске вредности“ пролазили су без проблема. Случајност? Наравно да јесте, као што је случајно да сви путеви воде у Брисел.
Зашто ЕУ мрзи слободу говора?
Слобода говора је опасна јер је непредвидива. Она омогућава људима да изразе алтернативне идеје, да оспоре наратив ЕУ о „срећној, уједињеној Европи“ и да – о, ужас! – задрже свој морални суверенитет. ЕУ се плаши да би грађани могли да почну да мисле својом главом, уместо да слепо прате технократе и „експерте“. А шта је горе од грађана који мисле? Грађани који гласају „погрешно“.
Дакле, док ЕУ наставља да троши милионе на своју цензорску утопију, можемо само да се дивимо њиховој посвећености „демократији“. На крају крајева, ништа не виче „слобода“ као добро финансирана мрежа НВО-а, нејасни закони и алгоритми који одлучују шта смемо да кажемо. Добро дошли у нову Европу – где је слобода говора само сервис, а ми смо сви само корисници.