Последњих месеци, у сенци глобалне равнодушности, више од 2.000 Алавита — припадника верске мањине из које потиче и бивши председник Башар ал-Асад — масакрирано је на најсуровије начине у Сирији. Њихова крв се улива у тло земље које већ више од деценије натапају жртве грађанског рата. Овога пута, међутим, не ради се више о рату. Ово је чисти, систематски геноцид.
Извршиоци ових зверстава су припадници милитантне групе Хајат Тахрир ал-Шам, некадашње Ал-Каиде, сада предвођени председником Ахмадом ал-Шаром, познатим као ал-Џолани. Они улазе у куће, извлаче људе на улице, и пред камерама их понижавају, муче, убијају. Ови људи, обучени у црно и носиоци исламских верских обележја, не праве разлику између мушкараца, жена, деце и стараца. Сви постају мета.
Према поверљивој студији у коју је увид имао The Journal, само у последњим месецима забележено је најмање 25 организованих масакра у којима је страдало 2.246 Алавита и још 42 припадника других мањина, углавном хришћана. Све је документовано на 811 ужасајућих видео снимака, који надмашују саму суровост рата и улазе у домен бруталне, бездушне одмазде.
На тим снимцима се јасно види: људе извлаче из кућа, разбијају им лобање, брију им главе у знак понижења, њихова лица претварају се у крваве маске. Убијају и децу и труднице. Амнести интернашонал упозорава на ратне злочине, али као да то нико више не слуша. Свет је окренуо главу, а звери су остале да завршавају свој посао.
Један сведок каже:
„Чуо сам човека како пита мог брата: ‘Алавит или Сунит?’ Потом је мајка завриштала. Кад сам сишао доле, нашао сам њихова тела. Мој отац, 75-годишњак и професор енглеског, два брата — један адвокат, други књижевник. Никад нису држали оружје. Убијени. Зато што су Алавити.“
У Ал-Кусајру, у близини Хомса, у хришћанским домовима нема више никога. Породице су нестале, иконе поломљене, зидови исписани претњама. У Алепу и његовој околини, где су некада живеле снажне хришћанске заједнице, сада су само рушевине и гробнице.
Сви ови злочини више нису спорадични. Они су постали систем. У новој Сирији, ослобођеној од Асада, успостављен је ред у којем је етничко чишћење норма, а верска припадност — смртна пресуда.
Заставе слободе и наде, које су некада лепршале у почетку револуције, нестале су. Заменила их је црна застава са белим натписом Шахаде — симболом џихада. Земљу више не прекрива само прашина рушевина, већ и крв више од две хиљаде нових лешева.
Сирија више није само ратно подручје. Она је данас гробница једног народа — његове културе, вере и права на постојање.