Немачка политичка сцена тренутно се суочава са значајним парадоксом. Наиме, постоји јасна потреба за суштинским реформама, али истовремено су оне ограничене оквирима такозваног „демократског центра“. Овај проблем посебно долази до изражаја у позицији Фридриха Мерца и његове Хришћанско-демократске уније (CDU), која се налази у ситуацији где мора да балансира између потребе за променама и ограничења политичког система који је успоставио „санитарни кордон“ према десници као недодирљиво правило.
Ова ситуација има корене у дугом канцеларству Ангеле Меркел, током којег је CDU напустио многе од својих традиционално конзервативних ставова и прешао ка центру, који се постепено померао ка левици. Овај помак је створио политички вакуум који су искористиле алтернативне снаге, посебно Алтернатива за Немачку (AfD), која данас окупља значајну подршку управо због незадовољства грађана монолитним политичким естаблишментом.
Немачки „центар“ данас није више средишња тачка између политичких екстрема, већ је постао идеолошки блок који се самопроглашава демократским, али искључује одређене ставове, посебно оне са деснице. Ово је последица тешке историјске баштине Немачке, која се стално мора узети у обзир. Међутим, ова динамика је створила парадокс: умерено конзервативни ставови се брзо стигматизују, док радикални левичарски ставови уживају легитимитет који се ретко доводи у питање.
Скорашње изјаве Мерца о миграционој политици добро илуструју овај механизам. Покушаји да се изнесу одређени ставови често се тумаче као подршка екстремној десници, што доводи до аутоцензуре и сужавања простора за политичку дебату.
Ова ситуација поставља немачку демократију пред фундаменталну дилему: како спојити потребу за реформама са политичким системом који драстично ограничава доступне опције? Ризик је да садашња конфигурација „центра“, уместо да буде бастион против суверенизма, парадоксално допринесе његовом јачању. Немогућност изражавања одређених ставова у оквиру прихватљиве политике може потиснути све више бирача ка снагама које се залажу за јачање националног суверенитета и одлучивање на домаћем нивоу.
Изгледи за формирање јаке и стабилне владе у Немачкој су тренутно мали, што потврђују и најновији трендови у јавном мњењу и политичким расподелама. Снажна фрагментација политичког спектра, са бројним странкама које имају значајну подршку, отежава стварање већинских коалиција. На пример, CDU/CSU и SPD, традиционално најјаче снаге, губе подршку на рачун мањих странака као што су Зелени и Либерална FDP. Ова подељеност не само да отежава формирање владајућих већина, већ и доводи до слабих коалиционих влада које често имају супротстављене приоритете. Осим тога, растућа популарност AfD, која се сматра неприхватљивом партнером за већину других странака, додатно смањује могућности за формирање јаке и функционалне владе. Без јасног вођства и консензуса међу главним политичким снагама, Немачка ће вероватно наставити да се суочава са политичком нестабилношћу и отежаним доношењем кључних одлука.