Сирија, земља на Блиском истоку богата историјом и културом, данас тоне у мрак и тишину. Некада у жижи светске пажње због грађанског рата који је почео 2011. године, она је сада, након скоро петнаест година сукоба, готово потпуно нестала са медијског и политичког радара. Ипак, у тој тишини, скривени масакри и даље трају. Хришћани, Алавити, Курди и многе друге мањине нестају у таласима насиља које неки желе да остане непримећено. Ово није прича о ситницама, већ о суровој стварности једне сложене и измучене земље коју је свет, чини се, напустио.
До 8. децембра 2024. године, режим Башара ал Асада, који је деценијама владао гвозденом песницом, коначно је пао. Асад, чија је породица држала власт од 1971. године, уступио је место новом лидеру, Ахмаду ал Шари, док је у позадини стајала фигура попут Абу Мохамеда ал Џоланија, некадашњег шефа Хајат Тахрир ал Шама (ХТШ), познатог и као сиријски огранак Ал Каиде. Овај преокрет није био случајан. Годинама су се злочини Асадовог режима – стварни или увеличано приказани – користили као оправдање за припрему терена за његов пад. Међутим, оно што је уследило након тог 8. децембра показало се још мрачнијим. Док је пажња света била усмерена на Асада, нова власт, предвођена људима који су до јуче били на потерницама светских агенција као терористи, увела је Сирију у нову еру терора.
Ахмад ал Шара, познатији под ратним именом Абу Мохамед ал Џолани, некада је био један од најтраженијих људи на списковима америчких и међународних антитерористичких агенција. Његова група, Хајат Тахрир ал Шам, израсла је из Ал Нусра фронта, огранка Ал Каиде у Сирији, и годинама је била синоним за екстремно насиље и џихадистичку идеологију. Ипак, у невероватном обрту, Џолани и његови савезници успели су да се наводно реформишу у очима дела међународне заједнице, представљајући се као „умерени побуњеници“ способни да преузму контролу над Сиријом након Асада. Ова трансформација, подржана од стране неких западних сила и регионалних играча, омогућила им је да преузму власт, упркос њиховој дугој историји тероризма. Данас, они који су некада били означени као глобална претња, седе на челу државе, а њихова идеологија мржње према мањинама и свима који се не уклапају у њихов радикални поглед на свет, слободно се шири.
У таквој Сирији, мањине попут Алавита, хришћана и Курда постале су главне мете. Алавити, који су деценијама били повезани са Асадовим режимом због његове породичне припадности тој заједници, сада трпе освету нових власти. Хришћани, чија је присутност у Сирији стара два миленијума, суочени су са прогоном који подсећа на најмрачније дане под Исламском државом. Курди, који су годинама бранили своју аутономију на североистоку земље, сада су под ударом и нових власти и њихових савезника. У овој земљи није победила ниједна политичка визија – победила је мржња, дубоко усађена и систематски подстицана.
Пример из стварности долази из Алепа, некада мултикултурног града који је сада постао поприште нових подела. Отац Бахат, хришћански свештеник, описује догађај током прославе краја Рамазана: „Младић од око 16 година, дуге косе и браде, обучен у стилу талибана, упао је у џамију где смо били позвани на заједнички догађај. Кренуо је ка мени, вичући да хришћани немају шта да траже у џамији, вређајући ме пред свима. Шеик је покушао да га смири и одвео га у другу просторију, али штета је већ била учињена.“ Оно што је младић изговорио није било само испад беса – то је била реторика Даеша: хришћани су „нечисти неверници“, Алавити су „одступници“, а сви они су непријатељи који не припадају Сирији. У том тренутку, о. Бахат и остали хришћани одлучили су да напусте место, у организованом, али горком повлачењу. Неки млади из парохије хтели су да се супротставе, али су сазнали да овај шеснаестогодишњак, упркос годинама, држи проповеди у џамији и има подршку локалних радикала.
Овај младић није само бесан тинејџер. Он је производ индоктринације, фанатик који зна да су његови истомишљеници на власти и да му нико неће стати на пут. Као он, многи други – млади и стари – лове Алавите, хришћане и све који се разликују од њих. Ове мањине више нису људи у очима прогонитеља; постале су мете мржње која ће трајати деценијама. А све то одвија се у апсолутној тишини Запада, који је, по ко зна који пут, изабрао да подржи радикални ислам у име геополитичких интереса. Џолани и његови савезници, некада терористи на потерницама ФБИ-ја и Интерпола, данас су „прихватљиви“ лидери у очима оних који су спремни да жртвују милионе ради сопствених циљева.
Сирија данас није само земља у рушевинама – она је упозорење. Ислам који тамо цвета, под окриљем нових власти, није локални проблем. То је идеологија која се шири, као што је то увек чинила у прошлости, и која ће, пре или касније, стићи и до оних који су је подржали из даљине. У међувремену, хришћани, Алавити и Курди нестају, а свет ћути.