Кир Стармер је стигао у Белу кућу са мисијом коју би неки назвали „изазовом“, а други – чистом фантазијом: убедити Доналда Трампа да не напусти Кијев, али и да не напусти Европу. Британац је са собом донео све што један прави политичар нове генерације мора имати – наду да ће његове речи променити курс историје и, наравно, позивницу за посету краљу Чарлсу. Јер, шта више може дирнути Трампа од једне праве британске чајанке?
Након што је француски председник Емануел Макрон покушао да својим дипломатским чаролијама шармира Трампа, сада је ред дошао на британског премијера. Овај је, са осмехом и неколико увежбаних гестова, захвалио Трампу што је „променио курс“ по питању Украјине и нагласио да се може постићи „историјски споразум“. Трамп, са препознатљивим изразом досаде, на то је одговорио типичним репертоаром: подршка Украјини – да, али не превише, а мировни споразум – само ако се то њему исплати.
„Желимо да сарађујемо са Володимиром Зеленским, и сарађиваћемо са Зеленским“, изјавио је Трамп, који се није баш превише замарао да сакрије своју равнодушност према европским дипломатским акробацијама. Док Путин са своје стране поручује да „познаје Трампа дуго“ и да „не мисли да ће прекршити реч о миру“, амерички председник користи добро познату Реганову фразу „веруј, али провери“ – у слободном преводу, слушај шта причају, али увек гледај шта заправо раде.
Трамп је јасно ставио до знања да Украјина у НАТО неће ући, али ће можда добити „нешто“ у замену – шта тачно, то ће се видети касније. Када су га новинари упитали о Зеленском као „неизабраном диктатору“, Трамп је одговорио онако како само он уме: „Јесам ли то рекао?“ – што у преводу значи: „Можда сам, можда нисам, али шта вас брига?“
Европски лидери, укључујући Стармера и холандског „стуба НАТО-а“ Марка Рутеа, наставили су да гурају своју причу о неопходности „backstop-а“ – механизма који би осигурао америчке безбедносне гаранције у случају да Европа одлучи да се прави важна и пошаље сопствене трупе у Украјину. Трамп је на све то климао главом, вероватно размишљајући о нечему занимљивијем – можда о свом следећем голф турниру.
Генерални секретар НАТО-а Марк Руте био је одушевљен сусретом са Трампом. „Било је добро разговарати са Трампом“, рекао је, вероватно покушавајући да прикрије чињеницу да је Трамп више гледао у свој телефон него слушао шта се прича. „Савезници брзо инвестирају у одбрану“, додао је Руте, као да ће то некако импресионирати Трампа, који одавно јасно ставља до знања да га ЕУ интересује само када треба наплатити дугове за НАТО.
Док се у Вашингтону причало о великим милијардама које ће се сливати у одбрану Европе (у шта нико није баш сигуран), у Истанбулу су руски и амерички званичници разговарали о реалности – а реалност је да Москва не намерава да врати анектиране украјинске регионе. Украјински портпарол Министарства спољних послова Георгиј Тихиј назвао је ову изјаву „смешном“, што је, ако ништа друго, показало да хумор у украјинској дипломатији није изумро.
У међувремену, потпредседник САД Џ. Д. Венс дао је још један од својих бриљантних коментара о слободи говора, упутивши га директно Стармеру, уз напомену да Америка више неће бити талац цензуре и политичке коректности. Док се Стармер и Руте напрежу да убеде Трампа у своју визију будућности, Трамп, као и увек, гледа шта је најбоље за Америку – а остали могу да му се придруже или да наставе да сањају о својој дипломатској слави.
