Израелски министар за дијаспору и борбу против антисемитизма, Амихај Чикли, недавно је у интервјуу за Breitbart News на маргинама CPAC Hungary изнео оштре критике на рачун европских лидера, оптужујући их да, у налету „корисне идиотије“, предају своје земље у руке Муслиманског братства.
Чикли је без длаке на језику описао европске лидере као фигуре без храбрости, визије и разумевања стварности. Имена попут Емануела Макрона и Педра Санчеза издвојена су као сјајни примери оних који, у жељи да умилостиве муслиманске гласаче, усвајају антиизраелске ставове и, случајно или не, кокетирају са исламистичким покретима. Дивни европски лидери, чија је политичка стратегија очигледно инспирисана оним старим „ако не можеш да их победиш, удружи се с њима“ – само што овде, изгледа, нико не побеђује, осим оних који би требало да буду на маргинама.
Чикли тврди да је Хамас, као огранак Муслиманског братства у Гази, само један део шире мреже која се у Европи шири попут корова у запуштеном врту. Француски извештај из 2023. године, који је министар поменуо, открива да Муслиманско братство деценијама гради „пету колону“ у Француској, инфилтрирајући се у школе, синдикате и НВО-е под маском борбе против „исламофобије“. Овај извештај, објављен у француском Сенату, указује на систематске напоре исламистичких група да искористе демократске слободе за радикализацију заједница и утицај на институције. На пример, извештај наводи да су одређене НВО организације, повезане са Братством, добијале државна средства под изговором промоције „међукултурног дијалога“, док су заправо служиле као платформе за ширење екстремистичке идеологије. Браво, Француска, за финансирање сопствене пропасти – то је заиста визионарски потез!
Чикли је посебно оштар према Уједињеном Краљевству и Белгији, земљама за које тврди да су можда „изгубљене“ за јеврејски живот због све веће исламистичке претње. Ово није само реторичка хипербола – статистика подупире његову забринутост. У Великој Британији, извештај невладине организације Community Security Trust за 2024. годину забележио је рекордних 4.103 антисемитска инцидента, што је пораст од 147% у односу на претходну годину. У Белгији, посебно у градовима попут Антверпена, где живи значајна јеврејска заједница, полиција је пријавила пораст напада на јеврејске институције, укључујући подметање пожара у синагогама 2023. године. Чиклијева препорука Јеврејима да напусте ове земље звучи драматично, али када се синагоге пале, а полиција само слеже раменима, можда и није тако лоша идеја.
Али хајде да не будемо неправедни према европским лидерима. Они имају план! Макрон, на пример, мајсторски балансира између проглашавања „рат против тероризма“ и избегавања било какве озбиљне конфронтације са исламистичким мрежама у Француској. Његов приступ? Организовати конференције о секуларизму док џамије у предграђима Париза постају центри радикализације. Санчез у Шпанији, с друге стране, одлучно подржава палестинску државност, вероватно мислећи да ће то умирити Хамас и сличне групе. Јер, наравно, ништа не умирује терористичке организације као дипломатске изјаве и лепе речи. Генијално!
Муслиманско братство, које Чикли означава као главног антагонисту, није само митска организација из ближноисточних прича. Основано 1928. у Египту, Братство је развило глобалну мрежу са циљем успостављања исламистичких друштава кроз постепену инфилтрацију и политички активизам. У Европи, према извештају Европског центра за борбу против тероризма (ECTC) из 2022. године, организације повезане са Братством активно делују у земљама попут Немачке, Француске и Холандије, често под окриљем културних или хуманитарних удружења. На пример, у Немачкој је организација Islamische Gemeinschaft in Deutschland (IGD) више пута повезивана са Братством, иако то званично негира. Ове групе користе демократске институције да промовишу своју агенду, док истовремено критикују „западни империјализам“ и, наравно, Израел.
Оно што је посебно иронично јесте начин на који европски лидери, у својој бескрајној мудрости, игноришу ове црвене заставице. Док Макрон држи говоре о „европским вредностима“, школе у француским предграђима постају бојишта између секуларних наставника и ученика под утицајем радикалних имама. У Шпанији, Санчезова влада великодушно финансира НВО-е које, случајно, имају везе са исламистичким мрежама. А у Великој Британији, где је антисемитизам постао готово модеран тренд, политичари и даље инсистирају на „дијалогу“ са заједницама које отворено подржавају Хамас. Сјајан план, господо – сигурно ће решити све проблеме до следећих избора!
Чиклијева порука је јасна: Израел неће попустити пред притисцима, било да долазе од Хамаса, Муслиманског братства или „корисних идиота“ у Европи. Он истиче недавну ликвидацију Мухамеда Синвара, високог званичника Хамаса, као доказ да је Израел на путу ка победи. Ова операција, изведена у октобру 2024. године, била је део шире израелске кампање против Хамаса у Гази, која је, према израелским војним изворима, значајно ослабила оперативне капацитете ове групе. Али Чикли иде даље, упозоравајући да пораз Хамаса није само у интересу Израела, већ и Европе. И можда је у праву – ако Муслиманско братство заиста има тако дубоке корене у европским друштвима, онда је ово борба за опстанак западних вредности.
Ипак, не можемо а да се не насмејемо европским лидерима који, уместо да се суоче са овом реалношћу, и даље верују да ће их лепе речи и дипломатске резолуције спасити. Макрон, Санчез и њихови саборци делују као да играју шах са противником који не познаје правила игре – и уместо да их науче, они им предају таблу. Чиклијев позив Јеврејима да напусте Енглеску и Белгију можда звучи екстремно, али када видите како европски лидери „управљају“ кризом, можда и није тако лоша идеја да спакујете кофере.
Чиклијеве речи, иако оштре, бацају светло на проблем који Европа упорно игнорише. Муслиманско братство и сличне групе нису само „далека претња“ – оне су овде, у срцу европских демократија, користећи слободе Запада да подривају његове темеље. Док европски лидери настављају да се умиљавају гласачима и избегавају тешке одлуке, Чикли упозорава да је цена такве политике можда превисока. И док се Европа бави својим „дијалогом“ и „толеранцијом“, можда би требало да се запита: колико дуго може да спава пре него што се пробуди у потпуно другачијем свету? Нажалост, ако је судити по Макрону, Санчезу и осталима, изгледа да су одлучили да наставе са дремком. Слатки снови, Европо!