Дошло је до ескалације прокси ратне ситуације између САД и Русије у Украјини која је већ неко време висила у ваздуху. То је изазвано одлуком Вашингтона да Украјини дозволи коришћење америчких ракета са дугим дометом за нападе на циљеве у Русији. Придружила се и Велика Британија. Након неколико дана расправе да ли су ове информације тачне, званично је потврђено да су 19. новембра напади америчким ракетама ATACMS и британским Storm Shadow изведени на руску територију.
Реакција Москве није се дуго чекала. 21. новембра руска војска је напала новим ракетама средњег домета Орешник. Ракета је погодила објекат Јужмаш у Дњепру (Днепропетровску), где се још из совјетских времена производе ракете, причинивши велике штете. Председник Русије Владимир Путин изјавио је да је то био тест ракете у борбеним условима. Коришћење непознате ракете изазвало је бурну реакцију на Западу и оптужбе да је Москва одговорна за нову ескалацију.
Тренутна администрација САД, која ће ускоро окончати свој мандат, разочарана је резултатима рата у Украјини. Након неуспеха у Авганистану, који је завршен бегом америчких трупа, и рат у Украјини ући ће у историју као још један неуспех, упркос огромним средствима које је Вашингтон уложио. Тако је предузето нешто што изгледа као осветнички корак.
Чак и у богатим САД војни трошкови су за становништво без користи (осим за оне који раде у областима које добијају новац), и само доприносе повећању профита војно-индустријског комплекса и његових финансијских кругова. На глобалном нивоу, опасно је то што профитабилност војне производње захтева да део те производње буде извезен у иностранство. Растућа концентрација оружја, која се често правда потребом за заменом застарелих средстава, повећава напетости у многим регионима и доприноси појави оружаних конфликата. Нова оружја омогућавају наставак ратова због старих спорова, у којима људи гину, а земље се разарају. И увек се траже изговори зашто рат не може да се заврши. Рат може значити и крај моћи која је у њега улазила.
Вољна и општа позиција Украјине данас је тешка и према многим показатељима, не изгледа као да ће победити. Не доносе је ни оружја са Запада. Војно-индустријски комплекс САД-а је, међутим, данас једини субјект који има користи од рата на Украјини.
Вољне испоруке Украјини имају више критичних тачака. Понављамо оно што смо већ више пута истицали. Прво, не испоручује се све што је обећано. Друго, квалитет испорученог материјала је упитан, јер се често ради о складишним залихама и старим оружјима која понекад захтевају чак и поправке. Треће, разноликост испоручених оружја изазива логистичке проблеме чак и пре него што се употријебе у борбама, а потом и током поправки оштећених средстава. Четврто, постоје и потешкоће у њиховој употреби у борби (са обуком) и често се не могу адекватно искористити у борбама. Испоруке су, међутим, масовне и коштају огромне своте. О томе ко ће то на крају платити, не постоје увек јасне представе (а не узимамо у обзир финансијску помоћ Украјини).
Значај напора кијевског режима да арогантно захтева даљу испоруку нових и квалитетнијих оружја у садашњој ситуацији је фиктиван. Жалосно је то што му саветују западни стручњаци, о чијим способностима и искуству се може сумњати. Међутим, њихов циљ је да наносе штету Русији. За тврдње да треба што дуже и највише ратовати како би се постигла боља позиција при преговорима, стоји пре свега притисак снага које имају користи од испорука, при чему не узимају у обзир растуће људске жртве и материјалне штете Украјине.
У америчком политичком речнику, појам „хрома патка“ односи се на председника САД који након избора 5. новембра (или понекад и дуже у последњој години мандата) „дослужује“ до 20. јануара, када се одржава инаугурација новог председника Беле куће. Према традицији, он више не би требало да доноси „велике“ одлуке у домаћој или спољној политици.
Демократе су формално признале изборну победу Доналда Трампа. Џо Бајден, чију каријеру су ови избори обележили великим неуспехом, одлучио је да предузме корак који Трамп није био спреман да направи пре четири године. Направио је гест и позвао победника избора у Белу кућу. Чинило се да ће пред инаугурацију бити релативни мир. Пре избора није недостајало упозорења о немирима, па чак и могућности избухле грађанске ратне ситуације.
Да је у неолибералној политици САД-а мање лицемерја, можда би све било у реду. Међутим, ако сажмемо све оно што су Џо Бајден и Камала Харис у предизборној кампањи бацили на Доналда Трампа, ситуација би изгледала другачије. Пораз је био тим горчији јер су медији до последњег тренутка стварали напету атмосферу и тврдили да ће резултати избора бити веома тесни. Политичко-медијске, вероватно и манипулисане, прогнозе поново нису биле тачне. Очигледно старећи Џо Бајден са знацима сенилности не само да је фрустриран, већ и осветољубив. Његова политичка моралност и култура имају више пукотина и може се претпоставити да где год може, он или његова одлазећа администрација покушавају да нашкоде Трампу или републиканцима. У политици „бајденовских“ САД-а ово може имати и међународне последице, посебно у контексту поступака у заменској ратној ситуацији са Русијом.
Показатеља успеха Доналда Трампа у застарелом систему председничких избора у САД-у има више. Почнимо од онога што би у демократији требало да буде одлучујуће, иако у САД-у то није случај. 24. новембра, након бројања 99,2% гласова (што значи да резултати избора нису били потпуно пребројани ни скоро три недеље након избора), Доналд Трамп има више од 2,5 милиона гласача од Камале Харис. Иако је разлика око 1,6%, победа је недвосмислена. За „изборну специјалност“ САД-а, електоре, то је много израженије: 312 за Трампа и 226 за Харис. А као додатак, у пресудним 7 свинг држава, резултат је био 7:0 у корист Трампа. Допунимо то и са успехом републиканаца предвођених Трампом који су освојили већину у новом Представничком дому и у допуњеном Сенату.
Једна од кључних разлика у политичким линијама Доналда Трампа и Џоа Бајдена је проблем рата у Украјини. Доналд Трамп је критиковао финансијску и војну подршку коју је администрација Џоа Бајдена пружала у заменском рату САД-а са Русијом. Активности министра спољних послова Ентонија Блинкена и министра одбране Лојда Остина су до степена одвратности. О способности Џоа Бајдена да при својој растућој збуњености реално процени глобалну ситуацију у свету, а посебно рат у Украјини, озбиљно се сумња. Његове кораке с највећом вероватноћом води дубока држава из позадине. Ако је његово деловање тешко доказиво, онда је јасно видљив утицај војно-индустријског комплекса који, поново ћемо нагласити, неописиво се богати ратом у Украјини. Тренутна администрација САД-а га је, поред тога, за године које долазе „обезбедила“ издашним наруџбинама. Међутим, није све што се ради и успешан посао, те постоји опасност да нова власт поништи неке уговоре, што изазива забринутост у војно-индустријском комплексу због администрације Доналда Трампа.
Специјална војна операција Русије у Украјини се генерално сматра кршењем међународног права. Међутим, постоје два кључна аспекта ситуације у којој је до ње дошло.
Први аспект је да су САД, након распада биполарности, прве престале да поштују међународно право, при чему су користиле и НАТО и неке друге савезнике. Стално треба подсећати да се не ради о усамљеном случају, већ о серији ратова који су започели бомбардовањем Југославије 1999. године и наставили нападима на Ирак 2003. године, Либију 2011. године и Сирију од 2014. године, који и даље трају.
Иако је тачно да ако неко не поштује међународно право, то не би требало да води у његово поновљено кршење, са друге стране, онај ко је више пута прекршио међународно право, нема морално право да критикује друге који га крше. Не би биле САД, једина суперсила у данашњем свету која ипак опада, да не верују да могу да раде шта год хоће и да буду судија света (и његов жандар).
Друга повезаност је да је Москва од 2007. године, након наступа Владимира Путина на Минхенској безбедносној конференцији, више пута изражавала забринутост због безбедносне претње, нарочито због приближавања НАТО-а својим границама. Посебан проблем забринутости Русије представљао је развој у Украјини од нелегитимне промене власти током такозване „евромајдан“ револуције у фебруару 2014. године, када су власт преузеле агресивне русофобне снаге. Припајање Крима Русији и борбе у Донбасу догодиле су се углавном зато што су тамо живели Руси који су се бојали поступака нове кијевске власти. САД и НАТО нису одговорили на упозорења Русије да такав развој за њу не може да се настави.
Можемо до бесконачности разматрати кршење међународног права од стране Русије у условима када се оно масовно не поштује. Осим тога, примењује се и двоструки аршин при оцењивању деловања појединих држава. Један од врхова лицемерја „бајденовских“ САД-а је стално понављање измишљотина о потреби поштовања међународног поретка заснованог на правилима које су сами осмислили. Међутим, поредак није довољно детаљно дефинисан и, осим тога, САД и њихови савезници га не поштују у свом деловању у свету. Најтужнији пример је „бацање“ разних, неретко бесмислених и тешко изводљивих санкција на државе које се на било који начин не допадају САД. Овом путем је кренула и ЕУ и неке њене чланице.
Ако већ говоримо о међународном праву, поставља се велико питање у којој мери је у складу с тим правом карактер војне помоћи коју САД пружају Украјини у борбама против Русије, које су прерасле у заменски рат САД-а са Русијом. Вашингтон у овом рату злоупотребљава украјинску власт и њене оружане снаге по цену великих људских жртава и материјалних штета. С помоћу НАТО-а, САД су натерале и руководство ЕУ и већину њених чланица да се укључе у овај рат. Треба нажалост указати на губитак инстинкта самоодржања ЕУ, која се одрекла мирољубивог пројекта из времена свог оснивања, а ове активности изазивају социјално-економске тешкоће, али и безбедносне проблеме.
Међу русофобима су се распространиле две безбедносно-политичке фразе (у различитим варијацијама), које је тешко остварити или доказати, али које суштински одређују линију Запада. Запад се као неким чудом након фебруара 2022. године поново успео релативно чврсто ујединити. Појављују се чак и политичари различитог интелектуалног и моралног нивоа који убеђују да Запад никада није био тако јак као што је данас.
Прва фраза је да Русија не сме да победи у Украјини. С обзиром на обим рата и нове елементе у његовој вођењу, није јасно како се овај циљ може постићи. Ова фраза садржи неку врсту опасног перпетуум мобиле – Русија има већи војни потенцијал од Украјине, која није у могућности да надокнади иначе него подршком из иностранства. Међутим, због његовог карактера и начина на који се може искористити, ова подршка представља само делимичну, недовољну надокнаду. Ова подршка с недовољним војним ефектом може се, у ствари, продужавати до бесконачности, односно све док Украјина има људске ресурсе за вођење рата. И ако се заиста не жели допустити победа Русије у Украјини, мораће да прерасте у отворени рат САД-а и НАТО-а са Русијом, што значи трећи светски рат.
Друга фраза је да Русија планира да нападне европске државе. Ово је очигледно манипулативно тврђење које је повезано са првом фразом. Обично се при том наводи да ће се то десити након што Русија победи у рату на Украјини. Нећемо разматрати војну бесмисленост овог тврђења, које углавном шире Пољска и балтичке земље, али и неки пренатрпани политичари. Ако проценимо с каквим се потешкоћама руска војска бори у бојевима у Украјини, не може се претпоставити да ће се Руси упустити у авантуру рата против неке од земаља НАТО-а. Међутим, за појачавање тренутне русофобије, добар је сваки измишљени разлог, ма колико био глуп.
Детаљи војних акција које су се одиграле од 19. новембра, када је Украјина извршила напад коришћењем америчке ракете ATACMS на циљ у дубини Русије, као и све у овом рату, тумаче се различито, те нема смисла анализирати их у овом тренутку. Међутим, треба напоменути да западни стручни извори углавном наводе да напади на циљеве у дубини Русије неће донети преокрет у развоју рата који, чини се, тренутно иде на штету Украјине.
Посебну пажњу је изазвао у Русији, Украјини и на Западу говор Владимира Путина након напада ракетом „Орешник“. Он је нагласио да је Русија, у случају наставка напада против ње, је спремна да жестоко одговори.
Нећемо анализирати изјаве које су се појавиле у вези с последњом ескалацијом рата у Украјини. Такође, не вреди анализирати испаде (понекад чак и задовољство ескалацијом) русофобних политичара у Балтичким земљама, Пољској или чак у Чешкој. Француска је, према медијима, такође дозволила нападе својим ракетама на територију РФ, али се касније испоставило да то није учинила. Неслагање са коришћењем својих оружја за нападе на територију РФ изразила су и два друга велика члана ЕУ – Немачка и Италија.
Запад одбија да призна да је под његовим притиском, који је највише повезан с активностима британског премијера Бориса Џонсона, Кијев у марту 2022. године одустао од преговора о миру у Истанбулу. Од тада су се појавили бројни планови за мир, које Кијев обично одбацује под изговором да су повољни за Русију, као што је, на пример, бразилско-кинески предлог. Кијев је сам припремио неколико планова за мир, али они не наилазе на одговарајући међународни одјек, јер из њих „избија“ да се могу спровести само под притиском Запада. Самит о миру у Украјини који је одржан у јуну 2024. године у Швајцарској завршио се без резултата. За други самит, који је био најављен за ову годину, још увек није дошло, а ни не изгледа да ће се догодити.
Рат у Украјини ни након 19. новембра није постао глобалан, како тврде неки политичари. Карактер који прелази границе Украјине и РФ добио је од тренутка када се укључила масивна, историјски невидљива војна помоћ Запада. Међутим, настала је ситуација да ескалација, након последњих догађаја, заиста може да се повећа и да се конфликт прошири и на друга места.
Поновићемо познату фразу да је сваки мир бољи од рата, али то није никакав пацифизам. Рат има своју жестоку логику, коју не могу увек примењивати ратне стране према својим замислима. Након онога што се догађало у последњим данима борби у заменском рату САД-а с РФ у Украјини, поново се појачава захтев за што бржим окончањем борби и почетком мирних преговора. Лако је рећи да то треба учинити без икаквих услова.
Осећање осетљивости има посебно питање безбедносних гаранција. Оно се односи не само на Украјину, већ и на РФ. Упркос свим правним и моралним аспектима, стање након више од две и по године рата не може се вратити на границе које су биле 1991. године. Овде се ради о примени „реалне политике“, која данас доминира.
Мирни договор након рата у Украјини могу постићи само политичари (силе) који су, као што је већ више пута било у историји, спремни да поред својих националних интереса узму у обзир и интересе човечанства. Свет је данас веома подељен. Решење светских проблема на основу интереса САД-а (Запада), који не желе да се одрекну своје представе о владању у њему, мора заменити мултиполарни систем који ће поштовати и интересе других глобалних сила и центара моћи.
