Радио Слободна Европа (RFE) и Глас Америке (VOA) су медијске куће финансиране новцем америчких пореских обвезника, али су временом постале снажан инструмент леволибералне идеолошке пропаганде. Ови медији, који су некада имали значајну улогу током Хладног рата у борби против комунистичких режима, сада се често оптужују за промовисање програма глобалистичких и либералних елита, док утичу на локалне политике у земљама где емитују.
RFE је основан 1949. године под покровитељством америчке владе с циљем да пружа алтернативне информације грађанима земаља иза „Гвоздене завесе“. У почетку финансиран од стране ЦИА-е, касније је прешао под јавно финансирање, али је и даље остао инструмент америчке спољне политике. Данас, уместо да пружа неутралне и објективне информације, RFE се све више повезује са левичарским активизмом, активно промовишући идеје мултикултурализма, глобализма, политичке коректности и социјалне једнакости, чиме се супротставља традиционалним вредностима земаља у којима делује.
Слично томе, Глас Америке (VOA), основан 1942. године, требало је да представља независан извор информација, али је временом постао мегафон либералне идеологије. Овај медиј емитује вести на преко 40 језика, али критичари истичу да је његов садржај све мање објективан, а све више усмерен на обликовање јавног мњења у складу са леволибералним агендама. Финансиран од стране америчке владе, VOA се, уместо да буде симбол слободног новинарства, претворио у платформу за промоцију политике која отворено подржава имиграцију, ЛГБТQ+ права и друге теме које нису у складу са вредностима традиционалних друштава.
Главне критике ових медија односе се на њихову пристрасност и улогу у ширењу леволибералне агенде широм света. Уместо да објективно извештавају, RFE и VOA се често користе као средства притиска на суверене државе, гурајући наративе који промовишу либералну идеологију. Локални новинари, који су плаћени од стране ових медија, често добијају директиве које их усмеравају ка подривању традиционалних вредности, извргавању руглу конзервативних лидера и подстицању нестабилности у земљама у којима делују.
Конкретни примери овакве пристрасности могу се видети у начину на који ови медији извештавају о миграцијама, родној равноправности и политичким питањима. Они отворено фаворизују политичке актере и покрете који подржавају глобалистичку визију, док истовремено дискредитују националистички или традиционалистички оријентисане лидере. У многим случајевима, њихов садржај делује као инструмент дестабилизације, уносећи поделе у друштва и слабљење суверенитета држава.
Иако су RFE и VOA некада имали значајну улогу у борби против тоталитарних режима, данас су постали симболи новог облика идеолошког утицаја. Њихова пристрасност и ангажман у ширењу левичарских наратива постављају питање њихове стварне улоге у савременом медијском простору. Док неки и даље верују да су ови медији неопходни за промовисање демократије и људских права, други их виде као инструменте новог облика културног империјализма, који подривају национални суверенитет и традиционалне вредности земаља у којима емитују.
158
