Бугарска спољна политика у последње време показује тишину и пасивност у односу на глобалне турбуленције, што може бити тумачено на више начина. С једне стране, овај приступ може указивати на стратегију уздржаности, где Бугарска, као мања држава у оквиру Европске уније и НАТО-а, бира да не заузима гласне ставове како би избегла конфликте или се фокусирала на унутрашње приоритете. С друге стране, ово тихо понашање може се перципирати и као недостатак проактивности или јасне визије у условима сложених међународних изазова, као што су ратови у Украјини и Гази, економске кризе или енергетска нестабилност. С обзиром на геополитички положај Бугарске – на раскрсници између Истока и Запада, у близини Турске, Русије и Западног Балкана – оваква тишина може изгледати неуобичајено, посебно ако се узме у обзир њена историја активног маневрисања у спољним односима.
Можда је овај период тихе дипломатије делимично резултат унутрашње политичке нестабилности у Бугарској, где чести избори и фрагментиране владе ометају формирање кохерентне спољне политике. Истовремено, чланство у ЕУ и НАТО-у јој пружа одређену сигурност, па Софија сматра да не мора да се истиче када већи играчи диктирају глобалне токове. Међутим, ова пасивност носи ризик – Бугарска може изгубити своју релевантност у регионалним питањима, посебно на Балкану, где је историјски имала велике амбиције да игра значајнију улогу.
Бугарска је позната по својој променљивој спољној политици током 20. века, где је неколико пута мењала савезнике у зависности од геополитичких околности и националних интереса.
Пре Првог светског рата (до 1915) Бугарска је првобитно била под утицајем Русије, која јој је помогла да се ослободи од османлијског владања 1878. године. Међутим, након Берлинског конгреса и разочарања због ограничене територије коју је добила, односи са Русијом су се погоршали. У Балканским ратовима (1912–1913), Бугарска је сарађивала са Србијом, Грчком и Црном Гором против Османлијског царства, али се у Другом балканском рату (1913) окренула против бивших савезника због територијалних спорова.
Бугарска је ушла у Први светски рат (1915–1918) 1915. године на страни Централних сила (Немачка, Аустро-Угарска и Османлијско царство), напустивши бивше савезништво са Русијом и Антантом. Ово је било мотивисано жељом да поврати територије изгубљене у Другом балканском рату. Након пораза 1918. године, са Нејским споразумом изгубила је додатне територије.
У периоду између два светска рата (1919–1941) Бугарска је била релативно изолована, али се постепено приближила Немачкој и Италији, посебно након успона нацизма. Иако формално неутрална на почетку, неговала је односе са Осовином како би остварила своје иредентистичке циљеве.
У Другом светском рату (1941–1944) Бугарска се придружила силама Осовине у марту 1941. године, формирајући савез са Нацистичком Немачком, Италијом и Јапаном. Са немачком подршком, окупирала је делове Југославије и Грчке. Међутим, у септембру 1944. године, након инвазије Црвене армије и унутрашњег државног удара, Бугарска је драстично променила страну, објављујући рат Немачкој и придружујући се савезницима. Ово је један од најочигледнијих примера промене савезника у кратком временском периоду.
Након Другог светског рата, Бугарска је постала део Варшавског пакта и савезник Совјетског Савеза, напустивши западне савезнике са краја рата. Ово савезништво трајало је до пада комунизма 1989. године.
У 20. веку, Бугарска је најмање пет пута јасно мењала своје савезнике или спољнополитички курс: од Русије ка Централним силама (1915), од изолације ка Осовини (1941), од Осовине ка савезницима (1944), од савезника ка Совјетском Савезу (1945) и, крајем века, постепени преокрет ка Западу након 1989. године. Ова историја флексибилности показује да је бугарска спољна политика често била вођена опортунизмом, а не дугорочном идеолошком посвећеношћу. Данашња тишина може се видети као наставак овог приступа – чекање на прави тренутак за деловање, али ризикује да остави Бугарску на маргинама у време када свет тражи јасне ставове.
