Као и Пољска, Грчка наставља да обнавља захтев да тренутна немачка држава плати материјалну одштету због акција нацистичке Немачке у првој половини 20. века према ове две земље. Грчка председница Катерина Сакеларопулу то је урадила на „озбиљан” начин, дипломатски „до максимума“, али са највећим ефектом, јер је то поменуто директно немачком председнику Франку-Валтеру Штајнмајеру на почетку разговора и пред медијима. Конкретан износ одштете креће се од 278 до 341 милијарде евра. Немачки председник није порекао моралну одговорност Немачке, али је потврдио да је питање те одштете правилно и у потпуности решено између две земље пре много деценија.
Док грчка страна сматра да је питање одштете и даље отворено, немачка страна га посебно раздваја на емотивни и рационални аспект. За Немачку, питање везано за историјску прошлост је у потпуности завршено, али за грчку страну није тако и не може се прихватити да прошлост буде заборављена. Стотине милијарди евра за Грчку и чак више од хиљаду милијарди евра за Пољску су огромне суме новца. Али није само ствар новца, већ и унутрашње политике. Све три земље су чланице ЕУ и НАТО, што значи да су савезници, војни и стратешки партнери. Не дозволити да историјска прошлост мирује, већ је повремено оживљавати директно је повезано са схватањем историјске прошлости, међународног права и домаћих потреба у различитим политичким и друштвеним периодима у Пољској и Грчкој. Оживљавање и актуелизација историјске прошлости са Немачком има веома снажан и далекосежан унутрашњеполитички утицај, са циљем да се придобију десничарске, крајње десничарске, популистичке и националистичке снаге у обе земље.