Испред Владе у Скопљу одржан је протестни скуп грађана поводом трагедије у Кочанима, али у далеко мањем броју него што је најављивано. Ипак, учесници су жестоко скандирали „убице“, „профитери“ и „ми смо систем“, захтевајући транспарентну истрагу и одговорност за пожар у дискотеци „Пулс“, који је однео 59 живота.
Протест је започео на Тргу Македоније, наставио се испред зграде Скупштине и Градске болнице, а завршио испред Владе. Након 16-минутног ћутања у знак сећања на жртве, учесници су изнели захтеве који су, упркос трагедији, били више политички него конкретно усмерени на решавање узрока несреће. Независни извори процењују да је протесту присуствовало око 3.000 људи, док су опозициони медији тврдили да их је било преко 10.000.
Међутим, иза ових протеста стоји добро позната стратегија – експлоатација емотивног набоја јавности од стране НВО организација и опозиционих структура, које по устаљеном обрасцу користе трагедије као окидач за шире политичке протесте. Ово је нарочито важно у контексту чињенице да је актуелна власт на челу државе тек девет месеци, у немогућој мисији да исправи последице деструктивне владавине својих претходника.
Сличан сценарио одиграо се недавно у Србији, након трагедије у Новом Саду, где је пад надстрешнице на железничкој станици усмртио 15 људи. Уместо да се фокусирају на истрагу и одговорност за несрећу, протести су брзо попримили политички карактер, уз позиве на смену власти. У оба случаја, трагедије су послужиле као катализатор за протесте које су организовали млади људи подстакнути НВО активистима и опозиционим структурама, чији је крајњи циљ рушење легитимно изабране власти.
Раније тог дана у Скопљу, на Филозофском факултету одржан је „студентски пленум“, који је доживео фијаско. Студенти су се јасно дистанцирали од покушаја да се трагедија у Кочанима искористи за политичке циљеве. Ипак, током викенда јавност је узнемирена након што је на друштвеним мрежама објављен видео са састанка на апликацији Зум. На снимку се види инструкторка из Србије како обучава „пленумце“, укључујући и припаднике политичке странке, како да организују протесте по узору на Србију, са циљем дестабилизације владе. Овај снимак представља крунски доказ да протести нису спонтани, већ координисани и подстакнути споља.
Ови протести, у оба случаја, показују идентичан образац – емотивно ангажовање јавности кроз трагедије, а затим њихова експлоатација у политичке сврхе. НВО активисти и опозиционе структуре пружају логистичку, медијску и финансијску подршку, настојећи да креирају атмосферу незадовољства и дестабилизације. Уместо аутентичне солидарности и решавања узрока трагедија, ово делује као хладно прорачуната стратегија за подривање власти путем улица и масовних окупљања. Јавност мора бити свесна ових механизама и критички их посматрати, како би се избегла злоупотреба трагедија за политичке циљеве и омогућило Влади да настави свој рад на исправљању последица претходних катастрофалних политика.
