ПОБУНА У КОАЛИЦИЈИ, МЕРЦ ИЗДАН ИЗНУТРА

Некада делује као да је прошло много времена, али у политичком смислу све се одиграло тек јуче – тачно 6. новембра прошле године – када се распала последња, веома непопуларна влада Немачке. Та коалиција, састављена тешко и предвођена несрећним Олафом Шолцом, била је осуђена на пропаст од самог почетка. Коначан ударац задала јој је одлука министра финансија да одбије да се Немачка додатно задужи – упркос оштрим ограничењима у тој области – како би се наставило са финансијском подршком Украјини.Шест месеци касније, нова влада направила је свој први велики промашај – и то пре него што је званично почела да ради. Дана 6. маја, кандидат за канцелара Фридрих Мерц из Хришћанско-демократске уније (ХДУ) није успео да обезбеди већину у првом кругу гласања у парламенту. Иако је у другом кругу успео да добије довољну подршку после политичког маневрисања, тај први пораз остао је тежак терет. Нико од канцелара у послератној Немачкој није до сада пао на првом гласању – и зато се већ тог дана у парламенту почело говорити о „кризи државе“.У Немачкој, гласање за канцелара се одржава тек када је кандидат сигуран у већину. Мерц је очигледно веровао у ту подршку. Зато је први круг био прави шок – резултат прикривене, али очигледно намерне побуне из самих редова коалиције. Састављена од ХДУ и СПД-а, ова коалиција је требало да има довољно руку за пролаз. Али најмање 18 посланика – чији идентитет остаје непознат јер је гласање било тајно – одбило је да га подржи. Као што је један коментатор приметио: овај ударац изнутра ће Мерца пратити дуго.Овако лош почетак канцеларског мандата тешко је замислити. Сада се унутар саме коалиције отворено поставља питање ко стоји иза побуне – ХДУ или СПД, или можда обоје? Ко је змија у трави која ће поново ујести? Иако ова коалиција није ништа стабилнија од претходне, делује да је много агресивнија у унутрашњим обрачунима.Још горе од самог пораза у првом кругу гласања је оно што он открива: ако кандидат не може да добије подршку сопствене коалиције на кључном почетном гласању, како онда очекује да ће моћи да спроведе било какав буџет или реформу? Мерц је до канцеларске функције дошао само захваљујући општем хаосу у Немачкој – демографија, економија, инфраструктура, политички систем, спољна политика, технологија и јавно расположење – све је у кризи. Ниједна област не функционише како треба.Један од водећих економиста из владиног савета стручњака већ се пита: ако нова влада ни у старту не може да покаже јединство, како ће онда испунити велика обећања о реформама и стабилизацији? Други додаје да је овај почетак послао „разоран сигнал“ свету. А када Мерц следећи пут буде покушао да критикује Трампа због мешања у немачку политику, биће тешко озбиљно га схватити – чак и ако Трамп то не каже јавно, већ га је вероватно сврстао међу „губитнике“.Овакво виђење није без основа. Не само да је гласање лоше припремљено, већ је Мерц практично издао кључно предизборно обећање пре него што је уопште преузео дужност. У кампањи је инсистирао на одржавању „дужничке кочнице“, обећавајући фискалну дисциплину. Али убрзо након избора, направио је драстичан заокрет – најавио је велико повећање јавне потрошње, укључујући и огроман скок улагања у одбрану, вредан близу трилион евра у наредној деценији. То је изазвало и шок и бес међу бирачима и у сопственој странци.Његова популарност, која никада није била велика, додатно је пала. На дан гласања, 56% Немаца било је против његовог именовања, а само 38% га је подржавало. А афера није оставила последице само по Мерца. Због политичке конфузије и бројних процедуралних препрека, морао је да затражи подршку левичарске странке Ди Линке и њене нове лидерке Хајди Рајхинк – контроверзне личности, познате по својој радикалној реторици и инфлуенсерском имиџу. Њена одлука да помогне Мерцу можда ће је коштати подршке код њених бирача, нарочито међу млађима.Међутим, некима је ова ситуација донела корист. Странка Алтернатива за Немачку (АфД), иако под сталним надзором обавештајних служби и под претњом забране, могла би профитирати. Мерцова сарадња са Ди Линке руши дугогодишњи „заштитни зид“ који је раздвајао умерене странке од екстремних. Ако је прихватљиво ослањати се на подршку Ди Линке, логика каже да би и сарадња са АфД-ом могла једног дана постати „нормална“. То је потенцијално опасан преседан.И тако, Мерц почиње свој мандат као ниједан канцелар пре њега: ушао је на власт ослабљен, рањен и понижен. Шолц је бар кренуо уз похвале – па се касније распао. Мерц је почео већ у рушевинама.