Термин „woke“ потиче из активистичких кругова који су се залагали за социјалну правду, првобитно означавајући свест о системским неправдама, посебно у вези са расизмом и економском неједнакости. Међутим, временом је овај појам постао идеолошки кишобран за низ радикалних прогресивних агенди, укључујући агресивну промоцију ЛГБТК+ права, феминизма, еколошког екстремизма и напада на традиционалне културне и историјске норме. У европском контексту, „woke“ идеологија је постала синоним за догматски леволиберални активизам, који под маском борбе за људска права и инклузивност често намеће уске идеолошке ставове, гушећи слободу мишљења и демократски плурализам.
Један од најуочљивијих израза ове идеологије је Прајд месец, који је из симбола подршке ЛГБТК+ заједници прерастао у инструмент политичке пропаганде. У многим европским градовима, Прајд манифестације уживају не само институционалну подршку леволибералних партија, медија и образовних установа, већ и значајна финансијска средства из фондова Европске уније и других међународних организација. Ова подршка често прелази границе промоције толеранције, претварајући се у агресивно наметање идеолошких догми, где се свако неслагање етикетира као мржња или заосталост.
У последњих неколико година, међутим, приметан је пад ентузијазма за ове манифестације, посебно у источној и југоисточној Европи, где се све гласније изражава отпор према „woke“ идеологији. Овај отпор произилази из оправдане перцепције да се ради о културном империјализму, који под плаштом хуманизма намеће стране вредности и гуши традиционалне друштвене норме. Чак и у западним земљама, све већи број људи доводи у питање легитимитет ових покрета, видећи их као средство за идеолошку контролу, а не као искрену борбу за права мањина.
ЛГБТК+ активизам у Европи је дубоко испреплетен са политичким циљевима леволибералног блока, који користи ове покрете као инструмент за ширење свог утицаја. Финансирани огромним буџетима из ЕУ и глобалних НВО, ови покрети не само да обликују јавну политику, већ и врше притисак на оне који се усуде да изразе другачије мишљење. Свако ко се противи „woke“ агенди ризикује да буде означен као екстремиста, хомофоб или назадњак, што је директан напад на слободу говора и демократске принципе. Ова пракса маргинализације неслагања не само да сузи простор за дијалог, већ и ствара атмосферу страха, где се појединци и групе ућуткују под претњом друштвене и професионалне изолације.
„Woke“ култура, иако се представља као борба за равноправност, у пракси је постала идеолошка диктатура. Њени заговорници не толеришу дискусију, већ захтевају безусловну покорност. Критичари указују да ова идеологија, уместо да промовише инклузивност, ствара нове поделе, где се традиционалне вредности и здрав разум проглашавају за неприхватљиве. Уместо дијалога, „woke“ покрет намеће цензуру, укида критичко мишљење у школама и медијима, и активно ради на ревизији историје и културе под изговором исправљања „неправди“.
Ова идеолошка хегемонија посебно је забрињавајућа у контексту образовања, где се деца излажу индоктринацији под видом „осетљивости“ и „различитости“. Уместо подстицања слободног мишљења, „woke“ агенда у учионицама промовише једностране наративе, често занемарујући научне чињенице и културно наслеђе. Оваква пракса не само да угрожава интелектуални развој младих, већ и подрива саме темеље европских друштава, замењујући их вештачким, глобалистичким конструктима.
Уз све већу политичку поларизацију, „woke“ идеологија постаје један од главних извора друштвених сукоба у Европи. Грађани све чешће препознају ове покрете као средство за манипулацију и контролу, а не као искрену борбу за права. Питање ЛГБТК+ иницијатива и сличних агенди више није само питање мањинских права, већ симбол шире борбе против идеолошког тоталитаризма. У том смислу, неопходно је да европска друштва поврате право на слободну расправу, одбаце догматске наративе и заштите демократске вредности од оних који их, под маском праведности, систематски подривају.