У последњих неколико месеци, сведоци смо појаве протестних окупљања која се одвијају по идентичном обрасцу у различитим државама региона. Најновији догађаји у нашој земљи где су студенти најавили протесте после трагедије у Кочанима, показују да се исти механизам користи као и у Србији након несреће у Новом Саду. Оно што је евидентно јесте да се у оба случаја трагични догађаји користе као окидач за иницирање ширих политичких протеста, који нису спонтани, већ унапред припремљени и координисани.
Кључна карактеристика ових протеста је умешаност невладиних организација и опозиционих структура, које пружају логистичку, медијску и финансијску подршку. Ове организације, које се често представљају као независне, у пракси делују као продужена рука политичких и страних интереса, настојећи да креирају атмосферу друштвеног незадовољства и дестабилизације.
Трагедија у Кочанима, у којој је живот изгубило 59 особа, послужила је као повод за почетак окупљања студената у Скопљу, иако ниједан од захтева најављених протеста нема директне везе са узроцима самог пожара. Уместо тога, протестна платформа се гради око општих тема као што су побољшање услова у студентским домовима, повећање стипендија и критика владе. Ово показује да протест није усмерен на решавање конкретног проблема већ на политичко искоришћавање ситуације.
Сличан сценарио одиграо се и у Србији након трагедије у Новом Саду, где је надстрешница на железничкој станици пала и усмртила 15 људи. Протести који су уследили нису били усмерени на истрагу одговорности за несрећу, већ су брзо попримили политички карактер, уз позиве на смену власти и генералну дестабилизацију друштва.
Важно је нагласити да се у оба случаја користи исти метод – емотивно ангажовање јавности кроз трагедије, а затим њихова експлоатација у политичке сврхе. Протести се организују преко добро повезаних активистичких мрежа, које имају искуство у координацији масовних окупљања и медијском обликовању наратива. Ово није израз аутентичне солидарности, већ намерна стратегија за подривање власти путем улица и масовних окупљања.
Јавност мора бити свесна ових механизама и критички их посматрати. Није спорно да се у друштву дешавају проблеми и да је потребно реаговати, али злоупотреба трагедија у циљу политичке борбе само додатно продубљује поделе и слаби институције. Уместо што постају део туђих агенди, грађани би требало да инсистирају на институционалном решавању проблема, без упадања у замке оних којима је дестабилизација једини циљ.