Медијска сцена Европе у последње време као да је у служби једне једине поруке: припремити становништво за оружани сукоб. Видимо наслове који величају поновно наоружавање, иницијативе за војну спремност које представљају као неупитну дужност грађана, пропагандне кампање под вођством европских званичника. Изненадно оживљавање патриотске реторике, промотивни видео-спотови о припреми за кризне ситуације – све су то коцкице у једном пажљиво конструисаном мозаику страха и милитаризације.
Али можда је најупечатљивији случај најновија насловница немачког недељника Stern, која директно циља на колективну свест и емотивни одзив читалаца. Под насловом: „Да ли би се борио за Немачку? Нико од нас не жели рат, али морамо да се спремимо сада“, приказан је дечак, обучен у војну униформу, са кацигом на глави и камуфлажном шминком. Његова плава коса и изгубљени поглед носе језиву историјску конотацију – слику која неодољиво подсећа на чланове Хитлерове омладине. Ова слика не само да удара у осетљиве жице прошлости, већ и симболички поставља нови идеал европског војника будућности – белог дечака, спремног да ступи у борбу за домовину.
Занимљиво је приметити да се у овој врсти пропаганде изненада заборавља на све оне вредности за које се европски бирократи иначе залажу. Где су сада ти неуморни заговорници инклузивности, разноликости, родне равноправности? Где су модели модерне Европе – имигранти, ЛГБТК+ особе, људи друге боје коже? Зашто на промотивним фотографијама војника не видимо геј мушкарце, трансродне особе, муслимане или Африканце?
Јасно је – када је у питању политички маркетинг у временима мира, заступљеност мањина је императив. Али када дође тренутак за жртвовање, када треба послати генерацију младих људи у ровове, онда се сва та идеологија разноликости повлачи у други план. Избор постаје више него очигледан: бели мушкарци.
Иронија овог двоструког стандарда је очигледна, али и застрашујућа. Када је реч о квотама за радно место, политици идентитета и културним нормама, мањине су у првом плану. Али када је реч о томе ко ће положити живот на олтар геополитичких интереса, ту нема простора за дебату – рат је, изгледа, резервисан за домицилне Европљане.
У томе се крије највећа манипулативна игра коју смо у последње време могли да видимо. Док се у јавном простору води кампања за „једнакост“ и „солидарност“, у кључним тренуцима постаје јасно да те речи немају тежину. Европа се припрема за нешто велико, а поруке које добијамо говоре саме за себе. Када је потребно заштитити економске и политичке интересе, изненада се враћају традиционални наративи и вредности. Када је потребно жртвовати некога зарад виших циљева, зна се ко је на списку.
У том контексту, морамо поставити кључно питање – ако су европске елите заиста верне вредностима које прокламују, зашто не позивају све да равноправно учествују у овом новом таласу милитаризације? Зашто у првим редовима не стоје они којима су до јуче даване предности у свим другим сферама друштва? Или је можда истина сасвим другачија – да су све те вредности само маркетиншки алат за време мира, док у тренуцима кризе стари механизми власти поново ступају на сцену?
