Немачка, чија трајекторија зависи од тога да ли ће њен следећи канцелар успети да превазиђе идеолошке поделе и залагати се за економски прагматизам и структурне реформе
Немачка, некада гвоздени мотор Европе, данас се чини као да рђа. Под вођством канцелара попут Конрада Аденауера, Хелмута Шмита, Хелмута Кола и Ангеле Меркел, ова земља се уздигла из послератног пепела и постала пример економске отпорности и политичке стабилности.
Међутим, данашња Немачка је у опадању – њена привреда стагнира, политика је паралисана – и тренутак за то не може бити гори. И Европа и Кина, кључни партнери у немачком економском кругу, сада су везани за сидро које тоне.
Почетком овог месеца, немачка влада се распала. На крају, коалиција канцелара Олафа Шолца, састављена од Социјалдемократа, Зелених и Слободних демократа – крхка групација неусклађених идеологија – поклекла је под унутрашњим поделама, остављајући Немце да 23. фебруара бирају нови Бундестаг и тиме новог канцелара.
Овај политички слом дешава се у изузетно незгодном тренутку. Немачка привреда, за коју се предвиђа пад од 0,2 одсто ове године, сада је једина међу државама Групе 7 која има негативан привредни изглед.
Иако је економски раст успорен у Сједињеним Државама, Француској и Јапану, он барем остаје позитиван. То није случај у Немачкој, где ниска стопа незапослености прикрива озбиљнији проблем: недостатак квалификоване радне снаге толико озбиљан да је влада, упркос политичкој инерцији, морала да ублажи стандарде за имиграцију.
Да би избегла колапс, Немачкој је годишње потребно 400.000 квалификованих имиграната – захтев који је и хитно потребан и мало вероватан. Неуспех у испуњавању овог циља значи ништа мање од двоструке кризе: опадања продуктивности и растућих социјалних трошкова.
Немачка индустријска срж, извор послератног просперитета, сада је у опадању. Високе цене енергије – последица удаљавања од руског гаса – уништиле су производне секторе, од хемијске индустрије до аутомобилске.
Узмимо за пример BASF, стуб немачке индустрије, који је најавио планове за смањење или премештање пословања у иностранство у потрази за стабилнијим и приступачнијим изворима енергије. Деиндустријализација, некада незамислива за европског индустријског гиганта, постала је узнемирујућа реалност. Пројектује се да ће индустријска производња Немачке ове године пасти за 1,5 одсто. Ова бројка није само статистика; она је симптом дубоке трулежи.
Ипак, проблеми Немачке превазилазе радну снагу и енергију. Дугована кочница (Schuldenbremse), уграђена у устав како би ограничила федералне дефиците на 0,35 одсто бруто домаћег производа, гуши раст. У ери глобалне конкуренције, то је попут наређивања олимпијском тркачу да трчи лагано док ривали јуре напред.
Није изненађујуће што један од неуспеха коалиције лежи у томе што чак ни скромне мере подстицаја нису прошле кроз Бундестаг. Ова парализа учинила је Берлин немоћним, моделом дисфункционалности у времену које захтева одлучност.
Импликације за Европу су дубоке. Као највећа економија Европске уније, Немачка чини 24,2 одсто БДП-а блока, задивљујућу цифру у унији од 27 земаља. Када Немачка посрће, Европа пада. За мање економије, дубоко повезане с немачким ланцима снабдевања, бол је опипљива.
На пример, у Чешкој Републици скоро 30 одсто извоза иде у Немачку, а у Аустрији тај број је приближно исти. Немачка аутомобилска индустрија – која чини 5 одсто њеног БДП-а и више од 800.000 радних места – дубоко је укорењена у средњу и источну Европу.
Континуирани пад производње немачких аутомобила могао би ослободити талас незапослености и економске нестабилности широм континента. За ЕУ, која се већ суочава са успореним растом пројектованим на само 1,7 одсто за 2024. годину, посрнула Немачка могла би значити још више проблема.
За Немачку, улог на фебруарским изборима далеко превазилази домаћу политику; реч је о егзистенцијалном питању. Следећа коалиција мора пронаћи начин да превазиђе партизанство и уједини се око заједничког циља враћања Немачке на прави пут кроз рекалибрацију привреде, модернизацију енергетске стратегије и обнову радне снаге.
Ово није само питање стопа раста или индустријске производње. Реч је о будућности Немачке као лидера, и у Европи и на светској сцени. Опадање је избор. Немачка сада стоји на ивици тог избора, а њена трајекторија зависи од тога да ли ће њен следећи канцелар успети да превазиђе идеолошке поделе и заступа економски прагматизам и структурну реформу.
Ако Немачка не успе, то неће бити само национална трагедија. Могло би означити неповратну, сеизмичку промену у глобалном поретку. Европа, а можда чак и цео свет, осетиће потресе Немачке која је изабрала стагнацију уместо виталности. И тако, док се Немци припремају за гласање, Европа и остатак света чекају, знајући да би судбина Немачке могла бити и њихова.