Европска унија поштује различитости, али под будним оком главних медија страхује да бирачи у чланицама, кандидатима и земљама које тежe чланству не гласају другачије од очекивања. Када се то догоди на парламентарним или председничким изборима, медији нас обавештавају да је, на пример, „у првом кругу председничких избора у Румунији победио проруски критичар НАТО-а, Калин Георгеску. Резултат је агенција Ројтерс окарактерисала као шокантан, а он представља претњу положају Румуније као непоколебљивог савезника Украјине, која се трећу годину брани од руске агресије“. Резултати првог круга уједно су потврдили растуће сумње у непристрасност истраживачких агенција. Победник, који није био пожељан, освојио је 22,9 одсто гласова, иако су му истраживања предвиђала око 8 одсто.
Зачуђеном посматрачу не преостаје ништа друго него да подсети да је Румунија, као чланица Варшавског пакта, успела да одбије учешће у „братској помоћи“ Чехословачкој 1968. године, али да се као чланица НАТО-а данас поноси једном од највећих америчких база у Европи.
Развијену и демократску Европу узнемирили су и парламентарни избори у Грузији, где је ситуацију спасавала председница. Позивала је јавност на протесте – наравно, против нерегуларности на изборима – и обраћала се представницима значајних држава ЕУ да не признају нову владу, као и домаћем Уставном суду да поништи резултате гласања. Брисел је такође са зебњом пратио председничке изборе у Молдавији. Срећом, пресудили су гласови дијаспоре.
На председничким изборима ни Словачка се није прославила. „Амерички лист Њујорк тајмс пише да је на изборима победио проруски кандидат који се противи војној и финансијској помоћи Украјини. Пораженог кандидата Ивана Корчока, Њујорк тајмс описује као лојалног заговорника помоћи Украјини и критичара премијера Фица. Би-Би-Си Корчока назива прозападним политичарем.“
Уместо да се осврне и запита да ли својим поступцима сама не доприноси настанку „непожељних победника“ на изборима, ЕУ наставља да продубљује геополитичке јазове. Њене изјаве све више личе на војне наредбе, праћене „кликом пета“. „Европска комисија покреће позив за подношење предлога у оквиру Инструмента за повезивање Европе, који обезбеђује 790 милиона евра. Руска војна агресија на Украјину потврдила је потребу за побољшањем транспортне инфраструктуре, као што су путеви, мостови и железнице, како би се нашим оружаним снагама и њиховој опреми олакшало кретање унутар Уније.“
Ко, међутим, грађанину – јер он још увек постоји – може да гарантује да та „наша мисија и изазов“ понекад неће бити само изговор за „братску помоћ“ после непожељних изборних резултата у било којој НАТО земљи?
