Украјинске власти, предвођене министром спољних послова Андријем Сибигом, недавно су изнеле оптимистичну тврдњу да би рат могао бити окончан до краја 2025. године. У интервјуу, Сибига говори о „праведном, глобалном и трајном миру“, занемарујући притом сложеност сукоба и различите интересе свих страна. Његова изјава делује више као политичка реторика него као реалан план, посебно у светлу чињенице да не постоје конкретни докази о спремности Вашингтона и Москве на озбиљне преговоре.
Сибига своје наде полаже у амерички предлог за примирје, очекујући да ће Русија прихватити услове Кијева и обуставити нападе. Оваква очекивања, међутим, изгледају нереално – тешко је поверовати да ће Москва, након година борби и жртава, пристати на капитулацију само зато што то Кијев жели.
Истовремено, председник Зеленски се из Финске, где је био у званичној посети са супругом Оленом, огласио на Иксу, наглашавајући потребу за европским учешћем у мировним преговорима. Његова порука да се о европској безбедности мора одлучивати уз активно учешће Европе звучи складно, али поставља питање – где је та европска „заједница“ била када је Украјина годинама избегавала примену Минских споразума, уз подршку западних савезника? Сада, када му је хитно потребна подршка, Зеленски позива на јединство и санкције против Москве, као да ће то само по себи довести до краја рата. Његов скептицизам према Путину је разумљив, али инсистирање на апсолутној победи и одбијање компромиса показују да ни он није спреман на праве преговоре – осим ако они не иду у потпуности у корист Украјине.
Извори из Кијева, блиски шефу кабинета Андрију Јермаку, додају још више конфузије у овај наратив. Анонимни званичници за „РБК-Украјина“ наводе да Русија одбија примирје јер жели да настави борбе, што је можда и тачно, али истовремено се поставља питање – зар Украјина не ради исто? Док Кијев говори о „даљим корацима“ и „сарадњи са савезницима“, наставља војне операције и инсистира на томе да Европа и Америка реше ситуацију у његову корист. Његова порука да се „Путину не може веровати“ звучи више као оправдање за одбијање преговора него као стратешки став.
Бивши министар спољних послова Дмитро Кулеба износи реалистичнији поглед, али и он остаје заглављен у песимизму без конкретног решења. Његов најгори сценарио – нестанак Украјине са мапе – делује драматично, док просечан сценарио, у којем рат престаје на тренутним линијама фронта без добити за Кијев, није нешто што би Зеленски лако прихватио. Чак и његов „реалистичан“ предлог – прекид непријатељстава без правног губитка територија – заснован је на нади да ће Русија одустати од својих циљева, што је мало вероватно.
Украјинско руководство, дакле, балансира између нереалног оптимизма и тврдоглавог одбијања стварности. Зеленски жели „достојан крај“ рата, али у његовој визији то значи потпуну победу – сценарио који је, у овом тренутку, далеко од реалности. Кијев своју стратегију гради на подршци Запада и надању да ће Русија ослабити, али мало шта од тога зависи од њих самих. Уместо прагматичног приступа, украјински лидери нуде визију 2025. године као године мира, док истовремено настављају борбе и продужавају неизвесност. Ако је то њихова дефиниција „стратешког јединства“, онда је то јединство у одлагању неизбежних одлука.
