После више од четири године нестабилности у односима између Велике Британије и Европске уније након Брегзита, потписан је нови свеобухватни споразум о сарадњи који обухвата области одбране, енергетике, трговине, миграција и рибарства. Овај споразум, који су у Лондону озваничили премијер Кир Стармер, председник Европског савета Антонио Кошта и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, представља покушај да се ублажи економска и безбедносна напетост која је настала након изласка УК из ЕУ 2020. године. Међутим, уместо да донесе стабилност и нови политички импулс, овај потез је отворио нови фронт незадовољства и поделе унутар саме Велике Британије, али и широм Европске уније.
У Британији, споразум је дочекан оштром критиком опозиционих странака и дела јавности који су подржавали Брегзит као коначан чин ослобађања од „бриселске бирократије“. Конзервативци оптужују лабуристичку владу да капитулира пред ЕУ, док Најџел Фараж и његова странка Реформ УК отворено говоре о „издаји референдума из 2016. године“, указујући на то да се Велика Британија практично враћа под правну и регулаторну надлежност Брисела. Кеми Баденок, утицајна фигура у Конзервативној партији, оценила је да су договорени механизми у области стандарда, рибарства и визне политике директно супротни духу Брегзита. У јавном дискурсу поново се активирају идеолошке линије поделе из периода 2016–2020, што указује да питање односа са ЕУ остаје дубоко политизовано и отворено. Пад популарности премијера Кира Стармера испод 30% у анкетама указује да су чак и многи бирачи који су подржавали лабуристе сада разочарани, посебно у традиционално конзервативним регионима средње и северне Енглеске. Стармер, с друге стране, брани споразум као неопходан корак за економску и безбедносну стабилност у свету који се драматично мења, наглашавајући да није реч о враћању у ЕУ, већ о „прагматичном партнерству“.
И на страни Европске уније договор није прошао без отпора. У Француској и Шпанији јављају се критике да је споразум превише попустљив према Британији, посебно у контексту рибарства, где се поново отвара приступ британским водама. Урсула фон дер Лајен и Антонио Кошта се суочавају с оптужбама националистичких и евроскептичних партија да овакав споразум шаље сигнал да је могуће напустити Унију, а затим поново добити кључне бенефите кроз билатералне договоре. То отвара ризик да и друге државе чланице у будућности затраже посебан третман, што може подривање кохезију саме ЕУ. Популарност фон дер Лајен, која се већ налази у предизборној сенци нових избора за Европски парламент, додатно је погођена критикама да се превише фокусира на дипломатске симболе, а премало на интересе обичних грађана.
Овај споразум, иако формално представља корак напред у стабилизацији односа Лондона и Брисела, у суштини поново отвара старе ране и поставља питање да ли се идеолошке последице Брегзита уопште могу превазићи. У време енергетске кризе, инфлације и рата у Украјини, ово приближавање долази у тренутку велике глобалне нестабилности, али политичке цене за оне који су га потписали већ постају јасне. И у УК и у ЕУ, ово није само дипломатски договор, већ и тест политичке храбрости и преживљавања у дубоко подељеном јавном мњењу. Док једни овај споразум виде као нужност, други га доживљавају као пораз – и у том јазу лежи стварна криза која би могла имати дугорочне последице за обе стране.
