Састанак Савета за спољне послове Европске уније одржва се данас у Луксембургу и неће донети ништа револуционарно – осим можда нових формулација старих обећања. Док се министри 27 држава чланица ЕУ, заједно са партнерима са Западног Балкана, Палестине и представницима Европске комисије поздрављају са фразама о заједништву, реформама и стабилности, у позадини звони упорно питање: да ли је ЕУ икада заиста мислила озбиљно?
Највећа жртва европске ‘стратегије проширења’ је, без икакве сумње, Северна Македонија. Наша држава је већ дуже од две деценије талац сопственог европског сна. Прво смо морали да мењамо име – и јесмо. Затим симболе, затим уџбенике, па чак и начин на који причамо о сопственој историји. И после свега – шта смо добили? Ново „разматрање“, нову „анализу напретка“, и још један политички шамар у виду бугарског вета.
Дакле, Северна Македонија је прешла кроз све што је од ње тражено. Испунила је услове, и затим добила нове. Затим испунила и те – и опет добила нове. То више није процес приступања ЕУ, то је политичка игра „срећке без добитка“. Купујеш, гребеш, ништа.
Све то, наравно, у паковању топле дипломатске реторике. Чујемо како је ЕУ „потврдила своју посвећеност проширењу“. Да, хвала лепо – ту исту реченицу слушамо од 2003. године, од самита у Солуну. Ускоро ћемо обележити и 25 година од те „потврде посвећености“. То је као кад неко каже да те воли, али никад не жели да се усели с тобом. Или ти бар да кључеве од стана.
Иронија је у томе што се од Северне Македоније тражи да буде „зрела“, да покаже „европске вредности“, али се нико не пита: а шта је са зрелошћу саме ЕУ? Зашто једна чланица може да држи цео регион као таоца сопствених унутрашњих комплекса?
Наравно, ЕУ ће рећи да постоји „потреба за консензусом“, али то у преводу значи – ако једна земља има политичке или изборне проблеме, цео Балкан стоји. Али сачекајте, нису ни све чланице ЕУ неке светле тачке слободе, правде и институционалне зрелости. Имамо ми примере и унутар саме Уније који не би прошли сопствене критеријуме за приступ.
Па шта нам онда остаје? Македонија, којој је обећано све – а добила је једино дуготрајно, перфидно понижење у стилу ‘још мало, само што није’. Е па, можда је време да се уместо о „европској будућности региона“, почне говорити о искрености ЕУ. Или барем о томе да се карте ставе на сто: хоће ли бити проширења – или ће све остати једна велика геополитичка мапа празних обећања.
А до тада – Северна Македонија ће и даље стрпљиво чекати. Као и увек. У реду пред вратима који се не отварају.
Свака од земаља региона добила је свој „третман“, наравно у зависности од тога шта је у моди у Бриселу.
Србија се и даље суочава са сталним условљавањем – слобода медија, демократија, дијалог са Косовом, усклађивање са санкцијама према Русији. Укратко, листа која личи на контролни списак који никад не завршава. Дијалог Београд–Приштина је и даље „у току“, али изгледа као да се одржава само да би се могло рећи да постоји.
На Четвртој приступној конференцији, Албанија је отворила преговоре о унутрашњем тржишту – што звучи веома конкретно, али у пракси представља само почетак почетка почетка једног дела преговора. У преводу: лепо изгледа у саопштењу, али ништа суштински не мења.
Са статусом „најнапреднијег кандидата“ који важи већ деценију, Црна Гора наставља да „затвара поглавља“. Колико их је стварно затворено? Па… не довољно. Али важно је да изгледа као да се нешто дешава. Преговори се не воде толико са ЕУ, колико са унутрашњим коалицијама.
Босна и Херцеговина је институционална каша Земља са сложеном уставном структуром наставља да буде заглављена између потребе за реформама и немогућности да се о било чему договори. Европски званичници истичу „напредак у реторици“, што је дипломатски начин да кажу: ништа конкретно, али бар нису покренули нову кризу ове недеље.
Каја Калас ће током састанка промовисати „јединствену спољну политику“, али у свету у којем се чланице ретко када могу сложити око било чега, то звучи више као жеља него реалност. Унутрашња неслагања и спори реформски процеси додатно компликују све.
Русија и Кина су означене као кључни спољни изазови за ЕУ. То су стари знанци, увек присутни, увек опасни – и увек добар изговор зашто ЕУ не ради оно што је обећала.
Састанак у Луксембургу неће донти ништа револуционарно. Али ће потврдити стару истину – Европска унија маестрално зна да организује састанке, објави декларације, одржи конференције и изда заједничке ставове. А када дође време за конкретне кораке – па, хајде да се прво договоримо око новог датума састанка.
Ако сте били у дилеми да ли ЕУ има план за Западни Балкан – не брините. Имају мапу пута. Само што на тој мапи нема датума. Нема гаранција. Нема правца. И нема краја.
