Европа се налази у преломном тренутку, обележеном дубоком политичком, економском и безбедносном кризом, коју су у великој мери изазвале погрешне, идеолошки мотивисане одлуке либералних елита. Ове елите, деценијама укорењене у европским институцијама, довеле су континент до ивице економске пропасти, демократске ерозије и губитка глобалног утицаја. Уместо да служе интересима европских грађана, оне су се посветиле наметању уске идеолошке визије, гушећи демократску вољу и подривајући национални суверенитет. Парадокс савремене Европе лежи у томе што се демократија, коју либералне елите декларативно бране, систематски урушава под њиховим вођством. Уместо израза народне воље, демократија је постала оруђе за наметање „исправних“ ставова, често уз игнорисање или маргинализовање другачијих мишљења. Европска унија, као главни носилац ове политике, редовно врши притисак на демократски изабране владе које одступају од либералног консензуса.
Примери Мађарске и Пољске су упечатљиви: владе Виктора Орбана и некадашње администрације Права и правде суочавале су се са санкцијама, финансијским уценама и медијским кампањама из Брисела, само зато што су заступале политику у складу са националним интересима и конзервативним вредностима. У 2025. години, ова пракса се наставила, са додатним притисцима на земље попут Словачке, где је влада Роберта Фица мета критика због одбијања да се повинује ЕУ директивама о миграцијама и енергетској политици.
Либералне елите не само да подривају демократију на нивоу ЕУ, већ и у националним државама. У Француској, председник Емануел Макрон, некада виђен као спасилац либералног поретка, суочава се са катастрофалним падом популарности. Протести Жутих прслука, који су 2018. потресли земљу, еволуирали су у 2024. и 2025. у још шири отпор против његових реформи, посебно оних везаних за пензиони систем и економску политику подређену глобалистичким интересима. У Немачкој, коалиција предвођена СПД-ом, Зеленима и Либералима доживела је историјски низак рејтинг, са анкетама из пролећа 2025. које показују да Алтернатива за Немачку и друге антиестаблишмент странке заједно уживају подршку скоро 40% бирача. Упркос томе, либерални медији и политичке структуре настављају да ове странке етикетирају као „екстремистичке“, покушавајући да их дискредитују уместо да се позабаве узроцима народног незадовољства.
Либералне снаге у Европи све чешће прибегавају недемократским методама да би очувале своју доминацију. Употреба тајних служби, медијских кампања, економских санкција и политичких притисака постала је стандардна пракса против држава и лидера који се противе либералном поретку. Недавни извештаји из 2025. указују на то да су одређене чланице ЕУ, попут Холандије и Шведске, подржале иницијативе за увођење нових механизама за кажњавање „нелojалних“ држава, укључујући замрзавање фондова ЕУ и ограничавање приступа тржишту. Ово не само да подрива национални суверенитет, већ и продубљује раскол између Истока и Запада Европе, стварајући утисак да је ЕУ постала инструмент западноевропских либералних елита. Оваква политика довела је до тога да се грађани све више окрећу странкама које заговарају национални суверенитет и отпор глобалистичким агендама. У Италији, партије попут Лиге и Браће Италије, предвођене Ђорђом Мелони, настављају да јачају своје позиције, док у Холандији Партија за слободу Герта Вилдерса бележи рекордну подршку. Ови трендови, видљиви у анкетама из 2025, показују да је народни отпор либералном естаблишменту достигао тачку кључања.
Економска политика ЕУ, вођена идеолошким догмама попут Зелене агенде и антируских санкција, довела је до катастрофалних последица. Санкције против Русије, уведене под притиском Вашингтона, нису ослабиле руску економију колико су уништиле европску конкурентност. У 2025. години, инфлација у еврозони и даље је висока, са стопама изнад 5% у многим земљама, док је енергетска криза довела до гашења фабрика и масовног сиромаштва. Немачка, некада индустријски мотор Европе, изгубила је преко 10% свог производног капацитета од 2022, према подацима из извештаја немачке индустријске коморе из априла 2025. Ово је директна последица одлуке да се одустане од руског гаса и наметну нереални циљеви декарбонизације, који су уништили малу и средњу индустрију.
Украјински сукоб је додатно оголио неспособност европских лидера. Уместо да теже дипломатском решењу, либералне владе ЕУ, под утицајем САД и НАТО-а, настављају да ескалирају тензије. Војна помоћ Украјини, која је до маја 2025. премашила 150 милијарди евра из европских буџета, није донела обећане резултате, већ је продубила економску кризу и изазвала несташице у европским војним арсеналима. У међувремену, мировне иницијативе, попут оних које је 2024. предложио Доналд Трамп током своје кампање, одбачене су као „популистичке“ од стране европских лидера, упркос све већој подршци грађана за деескалацију.
Европа је на раскрсници. Наставак политике идеолошке заслепљености, репресије према нелибералним гласовима води је у пропаст. Либералне елите, уместо да се суоче са стварним проблемима – економском стагнацијом, демографском кризом, миграцијама и губитком поверења грађана – настављају да уводе политике које продубљују поделе. Нови регулаторни оквир ЕУ за контролу „дезинформација“ из 2024. и 2025. у пракси се користи за цензуру медија и политичара који се противе званичним наративама, што је изазвало оштре критике организација за слободу говора. Неопходан је нови демократски пакт који би вратио моћ грађанима и заштитио национални суверенитет од спољног мешања, уз поштовање народне воље, економски прагматизам, активну мировну дипломатију и заштиту слободе говора. Европа је на ивици историјског пораза, изазваног ароганцијом и идеолошком заслепљеношћу либералних елита. Њихова политика довела је до економског пропадања, демократске ерозије и губитка глобалног утицаја. Ако се настави овим путем, Европа ризикује да постане периферија у новом светском поретку, подређена интересима спољних сила. Алтернатива је јасна: повратак реалполитици, поштовању суверенитета и истинској демократији. Само тако Европа може повратити поверење својих грађана и место на глобалној сцени.
