Хиљаде људи ухапшене су широм Европе и Северне Америке након нереда који су, нажалост, постали редовна појава приликом дочека нове календарске године. Немачка је овога пута предводила у статистикама насиља, али ни друге државе попут Велике Британије, Белгије или Француске нису далеко иза. Сви предлози решења које нуде стручњаци звуче софистицирано, али имају две заједничке особине – били би изузетно скупи и, по свему судећи, неефикасни.
Док социолози и експерти објашњавају насиље као неизбежну одлику модерних друштава, из перспективе држава које нису чланице Европске уније, целокупна ситуација делује веома апсурдно. Не можемо а да се не запитамо – зашто сличних појава нема у нашим земљама? Иако се и код нас бележе инциденти са пиротехником или несрећни случајеви током прославе, масовни нереди, паљење аутомобила, сукоби са полицијом и намерни напади на грађане – изостају.
Разлог је очигледан: у нашим градовима не постоје велике паралелне заједнице младих мушкараца мигрантског порекла, које се у многим европским метрополама показују као фактор дестабилизације. Објашњење је једноставно и у складу са Окамовом бритвом (филозофски принцип) – најједноставније објашњење је често најбоље.
Чак и медији и истраживачки институти у западноевропским земљама, иначе склони замагљивању узрока проблема, морали су да признају да постоји директна веза између ових нереда и мигрантских заједница. Ипак, предложена решења углавном иду у смеру додатних социјалних мера – више стамбеног простора, више социјалних радника, нових закона и „социо-просторне интеграције“. Са наше тачке гледишта, ово деловање изгледа као избегавање суочавања са суштином проблема.
Гледајући извештаје са европских улица, не видимо социјално угрожену омладину нити заједнице које пате од недостатка ресурса. Видимо паралелна друштва која не показују поштовање према локалним вредностима, законима и култури. Оно што се дешава током тих нереда подсећа на испитивање снаге друштава која су некада била пример стабилности, као и на застрашивање грађана.
Док се званичници тих земаља устручавају да признају размере кризе, изван Европске уније постоји осећај захвалности што смо сачували контролу над нашим границама и избегли масовне проблеме које сада гледамо на западноевропским улицама. Овакви призори, који укључују и паљење божићних јелки и вандализам верских објеката, делују као да се некадашња Европа неповратно мења.
Из перспективе земаља изван ЕУ, ово није само друштвени, већ и дубоко политички проблем – онај у коме идеологија надвладава реалност, а последице трпе обични грађани. Зато, док посматрамо како се западна Европа суочава са овим изазовима, можемо бити захвални што наше друштво још увек стоји на темељима који одолевају сличним претњама.