Избори у Румунији, одржани 4. маја 2025, уздрмали су не само Букурешт већ и саме темеље Брисела. Џорџ Симион, вођа националистичке партије AUR, тријумфовао је са 41% освојених гласова, остављајући иза себе шокиране аналитичаре и европске институције. Његов успех није тек локална сензација – он је симбол све дубље кризе европског система, у чијем је срцу беспомоћна и самозадовољна бирократија Европске уније.
Уместо да препозна и одговори на растуће незадовољство широм континента, бриселски апарат годинама функционише у затвореном кругу технократских одлука, искључених из реалности у којој живе обични грађани. Та бирократска летаргија – равнодушност, спорост, изолација од проблема народа – постала је главни покретач популистичког таласа. Одлуке попут забране класичних аутомобила до 2035. или наметања „Зеленог плана“ без консултација са грађанима, остављају утисак наметања, а не дијалога. Управо у том вакууму осећаја припадности и утицаја, попут муње избијају фигуре попут Симиона.
Симионова победа осветлила је банкрот традиционалних странака – PSD-PNL кандидату Крину Антонеску није пошло за руком да уђе у други круг, док је проевропска кандидаткиња Елена Ласкани завршила с бедних 2,7%. Народ, изнурен инфлацијом од 5%, високим ценама енергената, хроничним сиромаштвом и масовним исељавањем, више не верује у празна обећања и европску бирократију која делује као да управља континентом из неке друге димензије.
Али проблем је много дубљи: у Бриселу и даље доминира елитизам који етикетира сваку критику као „екстремизам“ или „опасност за демократију“. Та реторика не убеђује бираче да остану лојални систему – она их одгурује. Уместо самокритике, институције ЕУ одговарају апокалиптичним поређењима са 1930-им годинама, још више продубљујући јаз између бирократије и грађана.
Симион није усамљен случај. Герт Вилдерс у Холандији, AfD у Немачкој и растуће десничарске снаге у многим чланицама указују на један јасан тренд: грађани више не виде Брисел као гаранта стабилности, већ као део проблема. Ако се у Португалији, 11. маја, деси сличан преокрет, десничарске и суверенистичке снаге могле би да формирају блокирајућу мањину у кључним европским институцијама.
Бирократска криза Европске уније представља много дубљи проблем од спорадичних замерки на ефикасност администрације. То је системска слабост која је годинама прикривана позивањем на технократску рационалност, а у суштини открива расцеп између институционалне моћи и демократског легитимитета. ЕУ је изграђена као пројекат мира и интеграције, али се временом претворила у хијерархију моћи у којој одлуке доноси ограничен круг људи, често без директне политичке одговорности. Европска комисија, као кључно регулаторно тело, поседује моћ иницирања законодавства, али није изабрана директно, што значи да бирачи немају реалну могућност да утичу на њен састав или курс. Парламент постоји, али у пракси игра споредну улогу у односу на Комисију и Савет, који представљају државе чланице, а не грађане.
Уз ову институционалну дистанцу, додаје се и културна ароганција – уверење да су технократе боље опремљене да воде политику од грађана и њихових изабраних представника. То води до одлука које делују као да су донете у идеолошком вакууму, далеко од свакодневних брига људи: забрана мотора са унутрашњим сагоревањем, агресивни климатски циљеви, рестрикције за индустрију, имиграционе политике без консензуса. Док елите у Бриселу инсистирају на глобалним изазовима и одрживости, просечан грађанин осећа се као статистика у табелама, а не као учесник у политици.
Када се јавност побуни, бирократски рефлекс није самопровера, већ одбрана система и дискредитација критичара. Критика се редовно своди на „екстремизам“, „неразумевање“ или „повратак у прошлост“. Оваква реторика само учвршћује перцепцију о институцијама које више не раде у интересу народа. Уместо да отворе простор за дискусију, бриселске структуре реагују искључивањем и понављањем фраза о „европским вредностима“ које све више звуче као празне формуле.
Резултат је губитак поверења. Европска унија је замишљена као заједница равноправних, али је постала простор у којем централна администрација диктира темпо, а државе и грађани се своде на спроводитеље одлука. Парадоксално, у име заштите демократије, ЕУ све више потире њене суштинске механизме – одговорност, учешће и транспарентност. Управо зато расту суверенистички покрети широм континента: не зато што већина грађана жели изолацију или ауторитаризам, већ зато што траже модел који их неће игнорисати.
Европска бирократија данас функционише као систем затворен у себе. Она није у стању да препозна ни када губи тло под ногама. Без дубоке институционалне реформе, која би обухватила враћање контроле националним парламентима, уклањање административне ароганције и отварање стварног простора за демократски утицај, ЕУ ризикује да буде одбачена не из идеолошких, већ из животних разлога. Људи не одбацују Европу као идеју – одбацују је као машину која не уме да чује.
Да би преживела, ЕУ мора пре свега да пробуди своју парализовану администрацију. Потребна је радикална промена курса – веће овлашћење националних парламената, укидање деструктивних рестрикција и јачање демократског легитимитета. Уместо да гура реформе „одозго“, Брисел мора да учи да слуша, да препозна страхове грађана као легитимне, а не као претњу. Јер, ако настави да игнорише сигнале попут румунских избора, европски пројекат ће неумитно клизити ка маргини историје.