Британска влада, сада под мудрим и визионарским вођством премијера Кира Стармера — човека који је успео да убеди јавност да је мало досаде боље од катастрофе — озбиљно разматра успостављање центара за прихват и репатријацију миграната ван територије Европске уније. Где тачно? Па, где би друго него у омиљеном европском дворишту за геополитичке експерименте – Западном Балкану, и то, ни мање ни више, него и на самом Косову. Браво, Британијо. Колонијализам 2.0, али овај пут са људима у транзиту уместо чаја.
Овај генијални предлог — очигледно осмишљен за време чајанке уз “The Crown” — надахнут је непоновљивим италијанско-албанским договором из 2023. године. Подсећања ради, Ђорђа Мелони и Еди Рама су потписали споразум којим Италија добија своју малу мигрантску анекс територију у Албанији, нешто као Версајски споразум без балона. Шенђин и Ђадер, будући домови за 3.600 годишњих несрећника без пасоша, под италијанском јурисдикцијом, али далеко од Колосеума и уличних протестa.
Право чудо да су италијански судови имали нешто против — очигледно нису довољно ценили креативност овог решења! Заштита људских права? Какво старомодно размишљање.
Британија, као што је уобичајено, никада не пропушта прилику да нешто “унапреди”, па тако сада жели да своје одбијене тражиоце азила (читај: све који нису дошли авионом прве класе) пошаље у лепе пределе Балкана. Земље попут Северне Македоније, Србије, Босне и Херцеговине и, наравно, звезде у успону — Косова — нашле су се на листи “срећних добитника”. Није познато да ли је у игри и нека наградна игра, али сигурно долази са сјајним пакетом “финансијске компензације”, идеалне за сиромашне економије које би продале душу за пар милиона фунти. Или бар нови рендген за болницу.
Из Приштине су већ стигле охрабрујуће вести: Привремена Влада Косова спремна је на преговоре. Није прецизирано да ли су знали шта потписују или су мислили да им Британија нуди чланство у Комонвелту. У сваком случају, 26. маја 2025. године потврђено је да Косово бар уме да каже “да”, што га свакако ставља у предност у односу на, рецимо, Албанију, чији премијер Еди Рама је имао смелости да каже “не” поновном снимању ријалитија “Мигранти у туђем дворишту”. Очигледно човек није схватио концепт: једном колонија, увек логистички партнер.
На Европској политичкој дружини у Тирани (званично “Самит”, али више личи на семинар о томе како да избегнете одговорност), Кир Стармер је изјавио да су ови центри “важна алатка у борби против илегалне миграције”. Јесте, алатка. Као чекић. Само што се користи на људима.
А шта је са Косовом? Па, савршен кандидат! Ограничено међународно признање? Штиклирано. Политичка нестабилност? Апсолутно. Економија на нивоу “шта је то БДП?” — јасно. А да не помињемо да их пола света не признаје, што је савршено ако хоћеш да избегнеш компликације са међународним правом. То је као да купујеш аутомобил без папира: мање бирократије, више авантуре!
Политички спектакл у Приштини предводи неустрашиви Албин Курти, човек који успешно изазива тензије и са суседима и са савезницима, чиме доказује да национализам није мртав — само се модернизовао. Његова одбијања да имплементира Заједницу српских општина и повремени излети у реторику о “Великој Албанији” доказују да и у 2025. години политичка зрелост остаје недостижан концепт.
САД су у међувремену прешле на други канал. Са повратком Доналда Трампа , подршка Косову је у наглом силазном тренду. Америка сада има важнијег посла – попут враћања унутрашњег реда. Што значи да је Курти преостао с Енглезима. A ако историја нешто учи, то је да Енглези увек дођу са уговором који делује сјајно… док га не прочиташ.
И сад, замислите: успостављање “центара” у региону. Звучи као нешто из каталога УН-а, али са више жице и мање транспарентности. Локално становништво, познато по трпљењу свега и свачега, можда и неће бити одушевљено ако поред њихових школа и пијаца ничу “хуманитарни логори”. Али хеј — ко би одолео економским бенефитима као што су… бетонски зидови и страни чувари?
Правни изазови? Хуманитарне дилеме? Ма то је за песимисте. Са довољно сарме и неформалних договора, све може. Само не питајте Европски суд за људска права, они имају тај гадан обичај да читају међународне конвенције.
На крају, јасно је да ће ове “алатке” миграционе политике остати на врху агенде, бар док се не пронађе нови регион за извоз проблема. А до тада — Балкан је отворен за посао. Уз осмех, наравно.
