Тешко да ишта тако добро осликава европску свемирску амбицију као ракета Spectrum: напета, скупо плаћена, пуна обећања – и спектакуларно скренута са пута неколико секунди након полетања. На заледеном космодрому Анђаја у Норвешкој, 30. марта, немачки стартап Isar Aerospace покушао је први орбитални лет своје ракете, али је овај „немачки прецизан“ лет завршио брже него што је неко стигао да изговори “гравитација”.
Ипак, немачки оптимизам је неуништив: директор Данијел Мецлер назвао је мисију „огромним кораком напред“. Ако је пад корак напред, онда је Европа већ на Месецу. Министар Роберт Хабек такође је стао у одбрану мисије, поредећи је са SpaceX-овим раним падовима – заборављајући да SpaceX данас за 13 сати направи више лансирања него што Европа успе за годину дана. Али ко броји? Осети се ту једна здрава, европска самозаваравајућа нота: ако паднеш – падни стилски.
Isar Aerospace је основан 2018. у близини Минхена и има велику амбицију: да буде европски SpaceX, али без Илон Маска, без успешних лансирања и без глобалне доминације. Финансирање стиже из комбинације јавног новца, приватних инвестиција и тихог очаја, све зачепркано у старој доброј европској бирократској традицији.
А у међувремену, свет лети даље. Док су САД прошле године имале 145 лансирања, Кина 68, а чак и Индија снима рекламне спотове са својим сателитима, Европа је скуцала три. Да, три. Толико да кад Европљанин данас каже “успешно лансирање”, мисли на слање и-мејла.
Наравно, Европа није скроз изгубила наду. Још се нешто мрда. Стварају се стартапи, венчурни капитал се појављује (чак и ако га треба на силу натерати), и разрађују се планови за људске летове. Јер шта је свемир без могућности да пошаљеш некога горе… и да га после не можеш вратити, јер још увек развијаш ракету за повратак.
Немачка предњачи са својим стартапима и амбицијама, довољно да Французима мало скочи притисак. Француска, навикла да буде свемирски шампион Европе (са својом Француском Гвајаном која је ипак… на другом континенту), сада гледа како Немачка са Норвежанима склапа пактове по леду. Италија такође није у заостатку: са покретима попут AstroSpace-а и националним фондовима, труди се да се умеша где може. У суштини, изгледа као да свака држава игра своју свемирску утакмицу… али са различитим правилима и различитим лоптама.
И ту на сцену ступа наш омиљени европски изум – бирократија! Систем “географског поврата” (у преводу: “ти мени толико пара, ја теби толико уговорчића”) чини да изградња ракете личи на организовање свадбе у ЕУ: свако добије мало торте, али на крају се нико не сети младенаца. Извештај Марија Драгија позива на укидање овог циркуса, али у Европи променити правила значи само додати нову комисију која ће их компликовати.
А ту је и бисер европске сарадње: пројекат IRIS-2. Идеја је лепа – европска сателитска констелација која би била одговор на Starlink. Буџет од 10 милијарди евра обећава чуда. Али већ сада Немачка пита “а што ми мање добијамо?”, Француска одговара “а што сте ви тако похлепни?”, а Италија негде са стране шапуће “а ми бисмо мало више ако може”. Кад би свемирска трка зависила од међусобног надгорњавања, Европа би већ била на Марсу.
Једино што заиста брзо напредује је финансијска интервенција Американаца: KKR је купио OHB, немачку свемирску фирму, што ће омогућити Европи да ускоро постане потпуно независна, али на амерички начин.
Уместо да заједно освајају звезде, европске земље изгледа прво морају да реше чија је ракета дуже летела пре пада. А свемир, као и гравитација, на све то гледа једним јединим одговором: брже доле него горе.
