Немачка је данас поново на раскрсници између своје историјске одговорности и савремене геополитичке потребе. Изјава Фридриха Мерца, лидера Хришћанско-демократске уније, да је циљ његове странке да Бундесвер постане најефикаснија конвенционална војска у Европи, изазвала је широке реакције, не само унутар саме Немачке, већ и широм континента. Такав амбициозан циљ долази у тренутку када је Немачка, према „Индексу глобалне моћи“, четврта војна сила у Европи, иза Уједињеног Краљевства, Француске и Италије, а глобално се налази на 14. месту. Иако Немачка има снажан економски потенцијал, са БДП-ом од преко 4,5 трилиона евра, њена војска се дуго суочава са критикама због недостатка модерне опреме, застареле инфраструктуре и споре администрације у области планирања и набавке. Упркос буџету од 72 милијарде евра у 2024. години, само трећина тог новца је уложена у набавку наоружања, док је већи део потрошен на плате и административне трошкове. У току је било више од 1.700 пројеката модернизације, али се у пракси показало да бирократске и законске препреке значајно успоравају реализацију.
Историјски гледано, идеја о убрзаној и интензивној војној обнови Немачке неминовно изазива поређења са периодом између два светска рата. Током 1930-их, након економског слома изазваног Великом депресијом и наметнутим репарацијама Версајског споразума, Немачка је под нацистичким режимом Адолфа Хитлера кренула у агресивну и недемократску ремилитаризацију. Тај процес се финансирао кроз државне инвестиције, манипулацију валутом и потпуно игнорисање међународних уговора. Убрзо након тога, Вермахт је постао једна од најмоћнијих војних сила у Европи, што је директно довело до избијања Другог светског рата. Мада је данашња Немачка демократска држава унутар ЕУ и НАТО савеза, чији је циљ одбрана а не експанзија, паралеле са прошлошћу изазивају оправдану бојазан. Повећање буџета на ниво од пет одсто БДП-а, што би значило више од 200 милијарди евра годишње, може се тумачити као корак ка поновном доминантном војном статусу у Европи, што у историјском контексту никада није прошло без последица.
Иако се данас наоружавање правда потребом за одвраћањем и јачањем колективне одбране, нарочито у светлу руске агресије на Украјину, поставља се питање економске одрживости такве политике. Немачка привреда је већ под притиском — индустријска производња опада, енергетска трансформација је у току, а аутомобилски сектор, један од носећих стубова економије, пролази кроз трансформациону кризу. Огромна средства потребна за модернизацију војске могу довести до унутрашњих социјалних тензија уколико се ресурси преусмере са сектора као што су здравство, образовање или инфраструктура. За разлику од 1930-их, када је режим једноставно елиминисао друштвене консултације и спровео милитаризацију по кратком поступку, данашњи демократски систем подразумева транспарентност, расправу и дуготрајне институционалне процедуре, што додатно успорава процес. Ипак, то је и главна гаранција да ће тај процес, уколико се деси, бити вођен у интересу јавности, а не у функцији политичке моћи.
Још један аспект који изазива забринутост јесте чињеница да Немачка више не делује у изолованом безбедносном окружењу. Француска, Пољска, Велика Британија и друге европске земље такође повећавају војне буџете, што ствара ризик од унутаревропске трке у наоружању. Поред конвенционалне војске, савремена безбедност обухвата и кибернетичку одбрану, вештачку интелигенцију, беспилотне системе и космичку технологију. Уколико Немачка жели да буде лидер, мораће да инвестира не само у количину, већ и у квалитет — што захтева стратешку визију, међународну сарадњу и способност да превазиђе бирократску инертност.
На крају, иако намере могу бити одбрамбене и усмерене ка стабилности, искуство учи да се драматичне војне трансформације Немачке ретко завршавају без дубоких последица по Европу. Без обзира на разлике у идеологији, структури власти и спољнополитичком положају, заједнички именитељ остаје исти — када се Немачка наоружава, Европа улази у еру неизвесности. Историја показује да континент није никада изашао неоштећен када је војна моћ највеће европске економије расла изнад нивоа баланса. Управо зато је од кључне важности да се свако будуће јачање Бундесвера спроводи уз максималну демократску контролу, мултилатералну сарадњу и транспарентну стратегију — јер Европа не сме себи дозволити да по трећи пут превиди куда води претерано немачко наоружавање.