Пре више од тридесет година, Европска унија је основана са циљем да постане високо функционална и интегрисана економска и политичка заједница. Ипак, до данас тај циљ није у потпуности остварен. Јединствено тржиште функционише са ограничењима, док капитална и банкарска унија, које би могле значајно унапредити економски и финансијски развој, још увек нису успостављене. Слично томе, напредак у области заједничке спољне и безбедносне политике остао је минималан. Процес интеграције одвија се много спорије него што су оснивачи Уније очекивали.
Супротно почетним очекивањима, проблеми се све више гомилају. Иако је Унија преживела финансијску и економску кризу, као и пандемију, уместо да ојача своју позицију, дошло је до замора и губитка интересовања за даљу интеграцију. Тренд скептицизма, који је почео око 2010. године, наставља се и данас, са све већим последицама по будућност европског пројекта.
Године 2018. немачка канцеларка Ангела Меркел и француски председник Емануел Макрон покушали су да преокрену овај негативан тренд. У својој заједничкој иницијативи предложили су низ мера, попут успостављања буџета за земље еврозоне, оснивања Европског монетарног фонда и развоја заједничке одбрамбене политике. Међутим, ниједна од ових идеја није спроведена у дело, упркос њиховим напорима. Напротив, политичке позиције оба лидера су ослабиле. Популарност Емануела Макрона је на историјском минимуму, што његову политичку каријеру доводи до краја. Са друге стране, Ангела Меркел се све чешће суочава са критикама на домаћој сцени, укључујући и од своје матичне странке, Хришћанско-демократске уније.
Две водеће економије Европске уније, Немачка и Француска, сада се све више окрећу решавању сопствених унутрашњих проблема, одустајући од амбициозних интеграционих планова. У обе земље су недавно пале владе, а нови избори су неизбежни. Међутим, изгледи за формирање стабилних влада готово су непостојећи. Политичке тензије и дубоке поделе не погађају само Немачку и Француску. Популистичке странке бележе успехе широм Европе, укључујући Холандију, Италију, Аустрију, Румунију и Словачку. Иако аналитичари тврде да европска политика иде удесно, суштински проблем лежи у растућем неповерењу грађана у традиционалне политичке структуре и недостатку визије за будућност.
Будућност Европске уније зависи од њене способности да превазиђе унутрашње поделе и обнови поверење грађана у европски пројекат. Уколико успе да искористи своје ресурсе и институције на начин који ће допринети економском, политичком и социјалном јачању, Унија може поново постати модел интеграције и стабилности на глобалном нивоу.