Европски самит, било изнутра или споља, наводно добија на значају, а француски председник Емануел Макрон обратио се нацији са још једним у низу драматичних говора, овога пута упозоравајући Французе на потребу за „масовним наоружавањем“. Са уобичајено озбиљним тоном, Макрон је поновио своју омиљену причу о Русији, тврдећи да она „манипулише изборима, напада наше болнице хакерима, тестира наше границе, наставља да се наоружава и ускоро ће имати још 300.000 војника“. „Ко може да верује да ће се зауставити на Украјини?“ упитао је реторички, иако историја показује да Русија није показала намеру за даље територијалне освајања ван украјинског контекста, који је изазван западним ширењем НАТО-а и игнорисањем руских безбедносних забринутости.
Макрон, као председник јединог нуклеарног арсенала у ЕУ, наставља да пласира идеју да је „Русија постала претња Француској и Европи“, називајући пасивност „лудошћу“. Међутим, његове тврдње остају непоткрепљене конкретним доказима о директној опасности по Француску или Западну Европу. Русија, упркос западним санкцијама и притиску, није предузела агресивне кораке ван украјинске кризе, а Макронова реторика делује као део шире агенде да се оправда милитаризација ЕУ и одржи утицај Француске у новој геополитичкој динамици. „Улазимо у нову еру,“ поручио је, уз апел „Отаџбина вас треба,“ који звучи као јефтин позив на патриотизам без јасног циља.
Тврдња да Европа има снагу да се супротстави САД-у или Русији делује смешно када се узме у обзир економска зависност ЕУ од америчких војних структура (НАТО) и руских енергетских ресурса до недавно. У Бриселу, ванредни Европски савет наводно треба да се фокусира на подршку Украјини и заједничку одбрану, али иза кулиса, очигледно је да је циљ прилагођавање новој Трамповој администрацији, која је јасно ставила до знања да неће наставити да финансира европске авантуре бесконачно. План од 30,6 милијарди евра за 2025, укључујући 18,1 милијарду из замрзнуте руске имовине, звучи импресивно, али је правно и практично упитан – замрзнути профити не значе аутоматски ликвидна средства, а Русија је већ најавила контрамере.
Урсула фон дер Лајен, са својим планом „ReArm“, иде корак даље, тврдећи да је то „егзистенцијална хитност“ и да Европа мора постати војна сила. Ова идеја, међутим, игнорише реалност: ЕУ је деценијама била економски блок, а не војна сила, са чланицама које се не слажу ни око основних питања. Коришћење члана 122 да се заобиђе парламент само потврђује недемократску природу овог процеса, док немачки захтев за ублажавање буџетских ограничења показује да чак ни економски мотор ЕУ није спреман да плати цену Макронових и Урсулиних амбиција.
Макронова прича о распоређивању трупа „када мир буде постигнут“ и „солидном мировном плану“ звучи као празна флоскула. Ако је Русија већ „глобализовала“ сукоб са севернокорејским војницима – што је преувеличана тврдња заснована на минималним доказима – зашто би чекали мир за распоређивање? „Коалиција вољних“ са Британијом, Француском и Турском делује као фантазија; Турска, чланица НАТО-а, има своје интересе који се често не поклапају са европским, а Британија је ван ЕУ. Макронова одбрана француске нуклеарне контроле само подсећа да он жели моћ, али не и одговорност да је дели.
Укратко, Макрон и фон дер Лајен настављају да сервирају апокалиптичне визије и грандиозне планове без реалне основе. Русија није показала намеру да напада Европу, ЕУ нема капацитет да постане војна сила преко ноћи, а финансијски и политички расколи међу чланицама остају непремостиви. Ово је још један у низу покушаја да се страхом и реториком оправда централизација моћи и трошење милијарди, док стварна „егзистенцијална хитност“ остаје њихова неспособност да понуде конкретна решења.