Француски председник Емануел Макрон, самопрокламовани геније светске дипломатије, поново је заблистао у свом стилу, изјавивши да се противи промени режима у Ирану, јер ко би хтео хаос? Очигледно не он, човек који је мајстор за избегавање хаоса у сопственој земљи, зар не? Док његов амерички колега Доналд Трамп, познат по суптилности, прети иранском ајатолаху Алију Хаменеију преко Truth Social-а („Знам где се крије, али нећу га убити… бар не за сада!“), Макрон је одлучио да игра улогу миротворца који седи на облаку и проповеда мир, док му рејтинг у Француској пада брже него багет са Ајфеловог торња.
Трамп је, наравно, захтевао „безусловну предају“ Ирана у сукобу са Израелом, који је, по свему судећи, бомбардовао Иран да би спречио наводни развој нуклеарног оружја. Иран, као по обичају, тврди да је њихов нуклеарни програм само за „цивилне сврхе“ – вероватно за прављење еколошки прихватљивих сијалица. Али Макрон, наш велики визионар, упозорава да би војни удар за промену режима био „највећа грешка“. „Знате, сетите се Ирака 2003. и Либије 2011. – то је било сјајно, зар не?“ рекао је саркастично, алудирајући на то како су западне интервенције тамо створиле оазе мира и просперитета. „Не желимо хаос!“, додао је, док у Француској протестанти пале гуме на улицама, а он покушава да убеди нацију да је повећање цене горива „за добробит планете“.
Макрон, који очигледно мисли да је Месија међународних односа, наставио је да проповеда о потреби за „разговорима“ и „међународним надзором“ над Ираном, као да је Техеран само чекао његов позив за кафу и преговоре о балистичким ракетама. „Морамо помоћи нашим пријатељима у региону – Ираку, Либану, свима!“, рекао је, док му Французи код куће поручују да би можда требало прво да помогне њима, с обзиром на то да му подршка у анкетама изгледа као да је измерена на скали од „нула до катастрофа“.
Али не, Макрон не одустаје! Само ове године, херој је успео да изнервира Французе на неколико креативних начина. На пример, када је одлучио да реформише пензиони систем, подигавши старосну границу за пензију, Французи су му одговорили штрајковима и блокадама, јер ко не би волео да ради до 70. године за плату која једва покрива рачун за струју? Или када је, у налету еколошког ентузијазма, увео нове порезе на гориво, па су „жучкасти“ изашли на улице, доказујући да Француска и даље зна да организује добар протест. А да не спомињемо његов величанствени наступ на самиту Г7, где је Трамп одлучио да оде раније да би „спасао свет“ преговарајући о примирју између Израела и Ирана, а Макрон је реаговао на свој начин Трамп га је, наравно, исмејао на Truth Social-у, рекавши да Макрон „нема појма“ и да су његови планови „МНОГО ВЕЋИ“. Макрон је вероватно само хтео да побегне на неко мирније место, далеко од Француза који му на улицама скандирају „Доле Макрон!“.
И тако, док Макрон сања о томе да буде архитекта светског мира, његови сународници га гледају као архитекту сопствене политичке пропасти. Са рејтингом који би могао да се такмичи са популарношћу зубобоље, Макрон наставља да се понаша као да је једини који зна шта је добро за свет – и за Француску, наравно. Само што Французи, изгледа, имају другачије мишљење.