Суд је осудио Ле Пен на четири године затвора и забранио јој учешће на изборима у наредних пет година. Оно што је изазвало посебну пажњу јесте чињеница да је забрана одмах ступила на снагу, без могућности да се сачека исход жалбе.
Овај потез суда изазвао је бурне реакције, не само у Русији, где многи Ле Пен виде као савезницу Москве у европском политичком простору, већ и у Француској. Чак су и неки француски политичари изразили изненађење и забринутост. С обзиром на то да је Ле Пен један од водећих кандидата за председничке изборе 2027. године, ова пресуда неизбежно добија политичку тежину. Поједини политичари у Француској позвали су председника Емануела Макрона да помилује Ле Пен, тврдећи да би то помогло очувању угледа француске демократије. Према незваничним информацијама, премијер Франсоа Баиру је у приватним разговорима изразио нелагоду, рекавши да је „Француска можда једина земља која примењује овакве мере“.
Ипак, Баиру греши ако верује да је Француска усамљена у овом приступу. Сузбијање опозиционих лидера методама које подсећају на оне у недемократским режимима постаје све уочљивији тренд у земљама Европске уније. На пример, Румунија је недавно поништила први круг председничких избора, а потом привела водећег кандидата, Калина Ђорђескуа.
Немачка, чини се, иде сличним путем. Нова коалиција ХДУ/ХСС и СПД ради на закону који би могао спречити политичко деловање особа осуђених за „ширење мржње“. Иако то није директно наглашено, многи сматрају да је ова мера усмерена против десничарске Алтернативе за Немачку (АфД).
Ови потези нису само реакција на тренутне правне спорове, већ имају дубље корене. Крајње десничарске партије широм Европе све отвореније доводе у питање темеље европских интеграција. Оне заговарају или успоравање процеса уједињења или чак потпуни раскол ЕУ, залажући се за повратак на концепт националних држава. Иако су странке попут Ле Пеновог „Националног окупљања“ или немачке АфД почеле да ублажавају своје ставове како би привукле ширу подршку, и даље их многи виде као претњу европском поретку.
Европске бирократе и националне елите, које деценијама уживају привилегије захваљујући централизацији ЕУ, осећају све већи притисак због раста популарности ових странака. Схватајући да им позиција слаби, спремне су на оштре мере како би задржале контролу.
Међутим, ту настаје контрадикција: што се естаблишмент упорније бори за власт користећи репресивне методе, то брже губи кредибилитет. ЕУ своју репутацију гради на принципима либералне демократије, правне сигурности и институционалне стабилности. Уклањањем опозиционих лидера, европске институције подривају сопствене темеље.
Раст популарности десничарских покрета није случајан. Он је последица дугогодишњих неуспеха европских лидера да се ефикасно суоче са кључним проблемима – економском стагнацијом, падом животног стандарда, изазовима имиграције и општим губитком поверења у институције. Уместо да решавају ове проблеме, власти се окрећу прогону политичких противника, што само продубљује незадовољство грађана.
Пример Румуније то јасно показује. Након контроверзног поништавања избора, подршка Калину Ђорђескуу порасла је са 23% на 40%. Када је он онемогућен да се кандидује, гласачи су своју подршку преусмерили на другог десничарског кандидата, Џорџа-Николаеа Симиона, који сада предњачи у анкетама. Овај образац могао би се поновити у Француској, Немачкој или другим земљама где се опозиција суочава са сличним притисцима.
Иако европски лидери можда препознају ризик ових мера, њихови одговори остају погрешни. Уместо решавања стварних проблема, они се ослањају на политику страха – страха од глобалне нестабилности, економских криза или спољних претњи. Огромна средства улажу се у одбрану, војну подршку Украјини и симболичне скупове, док се суштински изазови занемарују.
Док европске елите настављају да се очајнички држе власти, њихов ауторитет све брже слаби. Ако не почну да се баве стварним узроцима незадовољства грађана, овај циклус репресије и неповерења само ће се интензивирати, доводећи будућност ЕУ у све већу неизвесност.
