Министарка спољних послова Мака Бочоришвили посетила је Мађарску ове недеље, што је била прва међународна посета грузијске шефице дипломатије након октобарских избора. Након састанка са својим мађарским колегом Петером Сијартоом, мађарски министар спољних послова описао је довођење у питање резултата грузијских избора од стране европских институција снажним и недвосмисленим речима. Сијарто је истакао да су обе земље тренутно мета напада на свој суверенитет, који се покрећу од стране „либералног мејнстрима из идеолошких и политичких разлога.” Према речима мађарског министра спољних послова, ако конзервативна, патриотска странка победи на изборима, демократска природа политичког система се одмах доводи у питање, док се победа либералне странке слави као фантастична победа демократије. Он је нагласио да када европски либерали „говоре о целом народу на понижавајући начин,” то може имати обесхрабрујући ефекат на њихове аспирације ка ЕУ. Сијарто је такође обећао да ће ставити вето на било какве покушаје на нивоу ЕУ да се уведу санкције грузијским политичарима.
Раније у октобру, посета Виктора Орбана Тбилисију, само неколико дана након избора, била је темпирана тако да пошаље поруку не само победничкој партији Грузијски сан Ираклија Кобахидзеа, већ и Европској унији, да је европска конзервативна политичка мрежа спремна да одбрани грузијске конзервативце и резултате демократских избора од напада. Ти покушаји нису дуго чекали. Развој овог процеса довођења у питање резултата избора можда најбоље показују узастопне изјаве које је издавао Жозеп Борељ, високи представник ЕУ за спољне послове. У свом првом извештају, објављеном 26. октобра, на сам дан избора (!), он се позива на извештај посматрача ОЕБС-а, према којем су избори били добро организовани, али су примљене и информације о наводном застрашивању државних службеника. До 29. октобра, нова изјава Бореља напредовала је ка позивању на примедбе које су стигле од „унутрашњих посматрача,“ што га је навело да закључи да су „развојни догађаји у Грузији… веома забрињавајући,“ јер ти унутрашњи посматрачи нису сматрали да су „избори били слободни и фер.“ На крају, 19. новембра, Борељ је закључио да су „лидери Грузијског сна померили земљу са пута ка Европској унији, супротно тежњама грузијског народа,“ те да ће због тога изборе бити потребно истражити.
Али зашто је глобална прогресивна левица толико окренута против победничке партије Грузијски сан? Говор премијера Ираклија Кобахидзеа током КПАЦ конгреса у Будимпешти могао би да одговори на то питање. У свом говору, грузијски лидер је оптужио либерале да доводе национални идентитет у ризик широм света. Такође је упозорио на претњу коју представља ЛГБТ пропаганда и опасности масовне миграције, која је, по његовим речима, претња националном идентитету европских земаља. Он је објаснио зашто сматра хришћанство државном религијом Грузије и критиковао левичарске снаге због поткопавања хришћанског идентитета „са посебним ентузијазмом.“ На крају, такозвани „закон о страним агентима“ који је грузијска влада донела ове године, а који захтева од НВО-а да пријаве изворе свог финансирања, представљао је последњи ударац у односима између Кобахидзеове владе и цивилног сектора у његовој земљи.
Обим и природа проблема са грузијским цивилним сектором, део којег сада отворено доводи у питање резултате парламентарних избора и организује протесте на улицама, постаје очигледан тек када се схвати да у овој земљи од само 3,7 милиона становника постоји 26.000 НВО-а. То је једна НВО на сваких 144 становника! Ове организације се углавном финансирају из иностранства, па располажу финансијским ресурсима о којима локалне или државно финансиране институције могу само да сањају. Сходно томе, оне су у стању да остваре утицај који у реалним условима представља паралелну, ривалску моћ изабраној извршној власти.
Али зашто би амерички и европски радикални левичарски лоби групе улагале толико новца и ресурса у цивилну сферу једне мале земље? Једно могуће објашњење може се наћи у недавном интервјуу америчког новинара Такера Карлсона са руским министром спољних послова Сергејем Лавровом, где је политичар два пута, непровоциран, поменуо грузијске изборе. Лавров је јасно ставио до знања да постоје снаге које желе да Грузију претворе у активну политичку и војну тампон зону између западних интереса и Русије, чак и по цену угрожавања неравноправног примирја које постоји између Грузије и Русије након окупације Јужне Осетије 2008. године. У том контексту, Лавров је поменуо чињеницу да, иако се регион сада сматра засебном ентитетом, Москва није пристала на референдум у Осетији који би регион усмерио ка коначној анексији од стране Русије.
Није било случајно када је Виктор Орбан захвалио Грузинцима што нису дозволили да њихова земља постане следећа Украјина. Поред јасне заједничке платформе у смислу про-хришћанских, национално-суверенистичких и анти-ЛГБТ политика, постоји и опипљив напор ка изградњи међународног фронта против самих снага које дестабилизују демократску политичку сферу. Било кроз НВО-ове финансиране из иностранства или медијске куће. Координација између политичких снага које бране своје крхке демократије у Централној и Источној Европи сада се сматра не само могућом, већ и суштинском. Грузијска влада, уз снажан демократски мандат, успешно се супротставља спољним покушајима да се угрози њен суверенитет и стабилност. Њен одговор на нападе који доводе у питање резултате избора и покушаје спољног мешања, као и употреба закона као што је „закон о страним агентима“, показују њену одлучност да одбрани демократију и национални идентитет. Садашња влада наставља да се бори против спољних дестабилизирајућих фактора који угрожавају њену независност и јачање институција.
