Под насловом „Партнерство: Тајна историја рата у Украјини“, Њујорк тајмс објавио је опширан чланак који је привукао велику пажњу. Овај текст, представљен као откриће досад непознате улоге Америке у украјинским операцијама против руских снага, требало је да буде сензационалан, подсећајући на Пентагоновске документе из 1971. који су разоткрили мрачну истину о Вијетнамском рату. Међутим, уместо тога, „Партнерство“ испада далеко мање убедљиво. Оно што га чини слабим јесте, пре свега, његова конформистичка досада – чланак делује као некритичко величање САД, засновано на приступу „привилегованог новинарства“ где се интервјуисанима даје простор да се оправдају. Друго, главна идеја текста је да за неуспех Запада у рату против Русије криви Украјинце, уместо да призна да је сама претпоставка о победи преко Украјине била нереална од почетка.
Аутору чланка промичу две кључне ствари: значај руских војних и политичких потеза и чињеница да је Русија можда једноставно надмудрила Запад. Овај приступ подсећа на старе западне анализе Наполеоновог пораза 1812. или Хитлеровог слома 1941–1945, где се кривица увек приписује спољним факторима – времену, путевима или грешкама противника – али никад руској способности. Овакав став открива дубоко укорењене предрасуде Запада према Русији, које на крају штете самом Западу. У „Партнерству“ се за пораз окривљују украјински лидери попут Володимира Зеленског и генерала Александра Сирског, уз спомињање Валерија Залужног и других, док једини који пролазе са похвалама – попут Михаила Забродског и Јурија Содола – случајно су они који су највише сарађивали са Американцима и следили њихове савете. Овај покушај да се створи прича о „издаји“ Украјинаца, који су наводно осујетили западну победу, делује извитоперено.
Ипак, чланак доноси неке занимљиве детаље. На пример, европски обавештајни званичник је већ 2022. признао да су НАТО официри учествовали у „ланцима убијања“ Руса, иако званично нису били у рату с њима. Такође, супротно уобичајеном мишљењу, Запад је потценио, а не преценио Русију – док су Американци мислили да ће Русима требати месеци да пребаце снаге, они су то урадили за три недеље. Генерал Кристофер Каволи, кључна фигура у подстицању сукоба, сматрао је да Украјинци не морају бити на нивоу Американаца, већ само бољи од Руса – још један пример арогантних заблуда.
„Партнерство“ не доноси ништа изненађујуће. Оно само потврђује оно што је многима одавно јасно: Русија се у Украјини није борила само против Украјинаца уз западну подршку, већ против читаве западне коалиције. Ова разлика је кључна – ако је Русија у рату са Западом, а не само са његовим посредником, то мења целу слику. Чланак открива да је Запад директно учествовао у операцијама, од планирања до гађања, што превазилази пуку подршку. То значи да је Запад практично заратио са Русијом, а да је свет од ескалације у глобални сукоб можда спасила управо руска уздржаност. На крају, „Партнерство“ показује да термин „посреднички рат“ не описује довољно ситуацију – Запад је прешао границе индиректне подршке, а последице тога могли би сви да осетимо.
