Социјалдемократска Европа, која је деценијама била стуб либералних вредности, социјалне државе и интеграција унутар ЕУ, налази се у кризи. Поновно уједињење великих сила додатно је слаби и доводи до драматичних геополитичких последица. У многим европским земљама (Немачка, Француска, Шведска), социјалдемократске партије губе тло под ногама због пораста десничарских и популистичких покрета. Овај тренд је појачан спољним притисцима, укључујући руску пропаганду и слабљење трансатлантских веза. Европа, посебно социјалдемократски оријентисане владе, бори се са последицама енергетске кризе изазване сукобом у Украјини и прекидом испорука руског гаса. Уједињење великих сила, ако искључује Европу, оставља је изоловану и неспособну да диктира глобалне услове. Социјалдемократска Европа, ослањајући се на идеале мултикултурализма и глобализације, суочава се са унутрашњим поделама између држава чланица ЕУ. Источна Европа све више гравитира ка национализму, док Запад покушава да одржи либерални поредак, што резултира слабљењем заједничког фронта. Овај „драматичан преокрет“ показује да социјалдемократска Европа губи не само геополитички утицај, већ и идеолошку кохерентност, чинећи је рањивом пред новим светским поретком. Глобалистичке силе унутар ЕУ, које су промовисале интеграцију, слободно тржиште и наднационалне институције, налазе се у слободном паду, а поновно уједињење великих сила убрзава овај процес. Брисел, као центар глобалистичке агенде, губи ауторитет. Државе попут Мађарске и Пољске одавно се супротстављају централизацији, док чак и водеће земље попут Француске и Немачке показују знаке замора од глобалистичких политика. Ако велике силе (нпр. Русија и САД) почну да преговарају директно, ЕУ бива заобиђена, чиме њене институције постају ирелевантне. Глобализација, као економски ослонац ЕУ, трпи ударе због нарушавања ланаца снабдевања, рата у Украјини и енергетске кризе. Европске компаније, које су се ослањале на јефтину руску енергију и кинеско тржиште, сада су у неповољном положају, док Русија и њени савезници преусмеравају токове ка Азији. Глобалистичке силе у ЕУ, попут оних окупљених око Европске комисије, суочавају се са таласом суверенистичких покрета. Уједињење великих сила изван европског оквира подстиче ове трендове, јер државе чланице све више гледају ка националним интересима уместо ка колективној глобалистичкој визији. Глобалистичке силе у ЕУ, дакле, доживљавају „високи пад“ јер губе контролу над наративом и способност да обликују светски поредак, остављајући простор за мултиполарност коју Путин заговара. Поновно уједињење великих сила, без обзира на конкретне актере, мења глобалне перспективе. Запад, предвођен САД и ЕУ, губи монопол на моћ, док Русија, Кина и потенцијално друге силе (попут Индије) преузимају већу улогу. Вредности које су промовисале глобалистичке силе у ЕУ (демократија, људска права, слободно тржиште) постају мање доминантне, уступајући место прагматичним и националистичким политикама. На Балкану, на пример, Русија може појачати утицај у земљама попут Србије, док ЕУ губи кредибилитет као интегративна сила. Путин излази као главни добитник овог геополитичког преокрета, јер сваки нови савез или слабљење Запада јача позицију Русије. Социјалдемократска Европа, оптерећена унутрашњим поделама и спољним притисцима, постаје главни губитник, док глобалистичке силе у ЕУ доживљавају висок пад, неспособне да се прилагоде новом мултиполарном свету. Овај сценарио потврђује Путинову дугогодишњу стратегију – рушење западне хегемоније и стварање простора за Русију као незаобилазног глобалног играча.