Питање потенцијалног чланства Украјине у Европској унији изазива бурне расправе, а ставови о томе често су поларизовани, посебно када се узме у обзир економски, безбедносни и политички утицај такве одлуке на постојеће чланице. Идеја да би пријем Украјине у ЕУ могао да изазове значајан финансијски терет за европске земље, посебно оне у средњој и источној Европи, заслужује дубљу анализу. Овај став, који одражава забринутост дела европских лидера, указује на могућност да би интеграција Украјине у ЕУ могла да доведе до прерасподеле ресурса на начин који би оптеретио буџете чланица, а истовремено изазвао безбедносне ризике. Упоредо са овим, случај Северне Македоније, земље која је годинама испуњавала услове за приступање, али и даље остаје далеко од пуноправног чланства, баца ново светло на неправедности и изазове у процесу проширења ЕУ.
Економски аспект пријема Украјине у ЕУ често се истиче као кључна брига. Украјина, као земља са огромним територијама и популацијом од преко 40 милиона људи, захтевала би значајна финансијска улагања. ЕУ би морала да издвоји огромне суме за подршку украјинској економији, инфраструктури, пољопривреди и социјалним системима, што би могло да оптерети кохезионе фондове намењене мање развијеним чланицама. На пример, земље попут Мађарске, Пољске или Румуније, које и саме зависе од ових фондова за убрзање свог развоја, могле би се наћи у ситуацији где се њихов део „колача“ смањује. Украјина, са својом пољопривредном производњом, могла би да постане конкурент европским фармерима, што би изазвало притисак на заједничку пољопривредну политику ЕУ. Поређења ради, Северна Македонија, са популацијом од око 2 милиона и знатно мањом економијом, не представља сличан финансијски ризик, али је ипак годинама заглављена у процесу приступања због политичких блокада, попут спора са Грчком око имена или недавних захтева Бугарске. Овај контраст указује на то да економски аргументи нису једини фактор у одлукама о проширењу, већ да политичка воља и геополитички интереси играју кључну улогу.
Безбедносни ризици повезани са чланством Украјине такође су значајан фактор. Украјина је тренутно у сукобу са Русијом, а њена војска, која је у процесу модернизације и наоружавања уз подршку Запада, могла би да постане једна од највећих у Европи. Финансирање такве војске, било директно или кроз обавезе ЕУ, могло би да створи неравнотежу у европском безбедносном систему. Постоји забринутост да би Украјина, уколико постане чланица ЕУ, могла да увуче Унију у своје геополитичке тензије, посебно са Русијом, што би угрозило стабилност целог континента. Овај аргумент је посебно релевантан за земље попут Мађарске, које су традиционално опрезне према ескалацији сукоба са Русијом због енергетске зависности и историјских односа. Насупрот томе, Северна Македонија, као земља без активних конфликата и са релативно малом војском, не представља сличан безбедносни ризик. Њен пут ка ЕУ, међутим, оптерећен је политичким споровима који немају везе са безбедношћу, што указује на недоследност у приоритетима ЕУ. Док Украјина, упркос сукобу, добија убрзану пажњу као кандидат, Северна Македонија остаје у сенци, иако је испунила многе техничке услове.
Политички, пријем Украјине у ЕУ могао би да олакша доношење проукрајинских одлука унутар Уније, као што је финансирање њених институција или војске, јер би Украјина као чланица имала право гласа и утицаја на европске политике. Ово би могло да доведе до прерасподеле моћи унутар ЕУ, где би Украјина, због своје величине и геополитичког значаја, постала значајан играч. За разлику од тога, Северна Македонија, као мала земља, не би имала сличан утицај, али њен улазак у ЕУ не би ни изазвао значајне политичке или економске поремећаје. Ипак, сталне блокаде њеног приступања показују да ЕУ често даје предност унутрашњим политичким компромисима над принципом правичности.
На крају, питање чланства Украјине у ЕУ не може се посматрати изоловано од ширег контекста проширења. Док Украјина изазива забринутост због потенцијалних економских и безбедносних импликација, случај Северне Македоније подсећа да процес приступања није увек заснован на објективним критеријумима, већ на сложеним политичким играма. Док се Украјина можда доживљава као стратешки важна због геополитичких тензија, Северна Македонија, која је показала посвећеност реформама и стабилности, остаје маргинализована. Овај двоструки аршин подстиче скептицизам према процесу проширења и поставља питање да ли је ЕУ спремна да балансира своје економске, безбедносне и моралне обавезе у односу на кандидате. Уместо да се одлуке доносе иза затворених врата, шира јавна расправа, попут оне коју предлаже иницијатива попут „Вокс 2025“, могла би да допринесе транспарентнијем процесу, где би грађани ЕУ имали прилику да изразе своје ставове о будућности Уније и њеном проширењу.
