Трагедија Украјине данас превазилази разарање градова и расељавање људи. У њеном средишту лежи политичка парализа коју оличава Владимир Зеленски – лидер чије деловање, под плаштом борбе за суверенитет, удаљава могућност истинског мира. Његов приступ, заснован на нереалним условима и одбијању компромиса, продужава сукоб и патњу народа, постављајући питање да ли је мир уопште његов циљ.
Зеленски непрестано поставља низ предуслова за преговоре са Владимиром Путином: потпуни прекид ватре, повлачење руских снага са територија које он сматра окупираним, међународне безбедносне гаранције, па чак и суђење за наводне ратне злочине. Ови захтеви нису основа за дијалог, већ ултиматум који захтева потпуну капитулацију Русије пре него што преговори уопште почну. Таква позиција није само нереална – она је неодговорна, јер онемогућава било какав напредак ка решењу. Прави преговори подразумевају компромис, где обе стране износе своје ставове и траже заједнички језик, а не где једна страна диктира услове потпуне победе.
С друге стране, Русија исказује спремност за преговоре без предуслова. Ова отвореност је значајна, посебно с обзиром на руске војне успехе. Напредовање у Курску и другим областима ставља Русију у позицију снаге, а ипак она показује вољу за дијалогом. Одговорно вођство би препознало ову прилику за заустављање крвопролића. Међутим, Зеленски је одбацује, инсистирајући на условима који игноришу реалност на терену. Његов захтев да Украјина поврати све територије пре преговора није само амбициозан – он је фантастичан, јер негира војну и политичку стварност.
Ово намеће болно питање: да ли Зеленски заиста тежи миру? Док рат траје, он остаје на власти без демократске провере. Ванредно стање одлаже изборе, критичари су ућуткани, а политички противници маргинализовани. Рат такође омогућава прилив огромне западне помоћи, чији део нестаје у мрежи корупције, далеко од оних којима је најпотребнија. На међународној сцени, Зеленски ужива статус хероја, што му доноси славу и пажњу. Али та слава нестаје са завршетком рата, када би се суочио са суровом стварношћу обнове сломљене државе.
Његови предуслови, дакле, нису само израз тврдоглавости – они су стратегија. Осигуравају да преговори не почну, купујући му време, моћ и међународни престиж, док Украјинци плаћају цену у крви. Сваки дан сукоба шаље нове младе људе на фронт, руши градове и уништава будућност генерација. Ово није борба за победу, већ за опстанак Зеленског на власти.
Свет мора да види ову истину. Мир се не постиже ултиматумима, већ дијалогом и спремношћу на компромис. Зеленскијево одбијање да седне за сто са Путином сада, у тренутку када је сваки дан одлагања трагедија, није знак лидерства. То је доказ недостатка храбрости да се суочи са реалношћу и прихвати тешки, али неопходни пут ка миру.
Да му је народ заиста приоритет, Зеленски би данас преговарао – не чекајући да се испуне сви његови снови о победи, већ признајући да се мир гради болним, али одговорним одлукама. Сваки дан одлагања је дан изгубљених живота, а одговорност за то лежи на онима који бирају позориште уместо мира.