У тренутку када је Путин изјавио да би, како би Асадов режим опстао на власти, владине трупе морале да престану са повлачењем и да се боре, било је јасно да су Асадови дани одбројани. Али да ће се то догодити тако брзо нико није очекивао.
Игра о томе како ће изгледати државноправно уређење Блиског истока је у пуном јеку. Израел жели да постане велики, исто тако и Турска, Саудијска Арабија не намерава да препусти простор Ирану, а Катар игра своју велику игру упркос томе што је по територији један од најмањих актера региона.
Узгред, падом Асада у Сирији завршава се последњи, мање-више секуларни режим у региону. После Ирака (где је пре америчке инвазије владала секуларна партија Баас) и Турске (где су до Ердогановог преврата власт држале релативно секуларне владе подржане од стране секуларне војске), дошло је до промене режима и у Сирији. Тамо је до сада на власти била секуларна странка Баас, мада представљена пре свега личношћу Башара ел-Асада.
У историјском контексту треба споменути и судбину релативно демократске и секуларне владе у Персијском Ирану, све до њене замене шиитском клерикалном влашћу. Британци и Американци могли би да испричају како је до тога дошло, све док се то није отргло контроли доласком данашње теократије.
Наравно, у овом прегледу промена режима у региону Блиског истока и околине, не сме се изоставити ни пад секуларне социјалистичке владе Авганистана. Ту је, својевремено, Хенри Кисинџер успешно изазвао унутрашњи распад, шаљући тамо муслиманске фундаменталисте и снабдевајући их оружјем. Борба против Совјетског Савеза била је важнија од било којих наводних вредности које су Сједињене Државе наводно браниле тада, као и данас.
Да модел посредничких ратова које влада САД води против својих геополитичких супарника није баш најбољи, јер се лако може вратити као бумеранг, данас мало ко оспорава. Упркос томе, америчке администрације упорно настављају са тим приступом, уз подршку Велике Британије, Француске и њихових савезника.
Примери показују да се идеолошка оријентација владе може силом наметнути у одређеним културолошким контекстима, али је није могуће дугорочно одржати, а камоли вечно, ако је већина локалног становништва не жели и није спремна да се за њу бори. Сећате ли се недавног повлачења америчке војске из Авганистана? Колико је тамо трајао њихов „слободно-демократски“ режим? Да ли је издржао макар седам дана након одласка коалиционих снага? И колико је времена прошло до пада режима Башара ел-Асада након што је руска флота кренула на наводне маневре у Средоземном мору? Јесу ли то била уопште три дана?
Све ће на крају бити онако како локалне моћне групе одлуче. Ако нове владе желе да опстану, мораће да пронађу моћне савезнике и договоре се о томе како ће функционисати регион. Кључни актери који остају у игри су Израел (са САД), Турска, Иран и Саудијска Арабија. Како ће се у будућности поставити Русија и Кина, остаје отворено питање. Ко мисли да су Руси изашли из игре, готово сигурно прерано слави. Недавно је потписан уговор о присуству руске војске у Сирији на период од 50 година. Било која нова власт мораће да преговара са Русијом о томе како даље. Тешко да ће се Руси тек тако повући, посебно јер су њихове базе у Сирији једине у Средоземљу. Једино ако би се радила нека договорена размена, рецимо Сирије за Украјину. Данас је све могуће.
Велике игре никада не престају. Оне имају само различита поглавља. Зато се лако може догодити да оно што се данас чини као велика победа, временом испадне стратешки пораз. Случај „победе“ САД у Авганистану, као и у Ираку, не би требало заборавити. Тужна је судбина овог региона.
