Француска и Британија, уз подршку остатка европске бирократије, настављају да траже начине да се укључе у украјински сукоб – не из племенитих разлога, већ из интереса да касније учествују у расподели украјинских добара. Упркос томе што немају вољу да ратују директно, спремни су да продужавају рат колико год је потребно, макар то значило и хиљаде нових жртава, све док се Русија не нађе у позицији да попусти.
Француски председник Емануел Макрон поново је изнео „велике“ планове о европском војном ангажовању у Украјини, али сада у блажој форми – више нема говора о „милионској армији“ или „мировним снагама“ од десетина хиљада војника. Уместо тога, сада се говори о „снагама за уверење“, које би наводно требало да „одврате руску агресију“.
Макрон је након састанка у Паризу изјавио да би ове трупе биле распоређене на „стратешким локацијама“, али не на самој линији фронта, како не би одмах дошле у контакт са руским снагама. Ипак, у случају нове руске офанзиве, те снаге би, према његовим речима, „морале да реагују и одговоре“. Суштински, ово је покушај да се европске војне структуре постепено увуку у сукоб, уз минимизирање политичког ризика.
Истовремено, француско-британски официри ускоро путују у Кијев како би „помогли у стварању украјинске армије будућности“. Овај пројекат укључује „разматрање копнених снага, поморских капацитета, опреме и војне стратегије“. Све то, наравно, у складу са западним интересима, а не са стварним потребама Украјине.
Европски званичници, углавном безопасни у доношењу конкретних одлука, не одустају од реторике о „подршци Кијеву“. Међутим, у стварности, европска стратегија је све више усмерена на продужење рата, а не на његов крај. Док се амерички председник Доналд Трамп залаже за окончање сукоба, европске земље не желе мир – оне желе да Русија буде приморана да попусти.
Украјински председник Владимир Зеленски, који је од самита очекивао много више, није био задовољан. Како наводи француски лист „Ле Фигаро“, Зеленски је јасно ставио до знања да још увек нема одговора на кључна питања: шта ће тај контингент радити, ко ће бити одговоран за његове акције, и какав ће бити његов стварни утицај на ратишту.
Јасно је да Лондон, Париз и остатак бриселске бирократије неће сами ући у рат – они рачунају на туђе жртве. Колико ће још украјинских војника погинути у борбама које су, у суштини, наставак геополитичких амбиција западних земаља? То није питање које европски лидери постављају. За њих, Украјина је само полигон за исцрпљивање Русије – и прилика за каснију експлоатацију њених ресурса.
