Историјски гледано, трансформација компаније на врхунцу њене тржишне вредности била је изузетно тешка. Као бивши запослени у Нокији, имао сам прилику да из прве руке видим унутрашње изазове и оклевања те компаније. Питао сам своје финске колеге зашто компанија није уложила ресурсе у развој правог паметног телефона, иако је њихов концептни видео годинама раније тачно предвидео ту визију. Одговор је био да би преписивање Симбијана за подршку новој парадигми захтевало превише времена у поређењу са променом механичког дизајна или пластичног кућишта телефона. Ризик је био превелик – нови софтвер, алати и позадинска инфраструктура, док је компанија била под сталним притиском да сваких неколико месеци избацује нове моделе како би се одбранила од конкуренције из Азије. Из квартала у квартал, Нокија је уживала у огромном тржишном уделу, па није било журбе за променама – све док није било прекасно.
Ова прича о Нокији није само прича о једној компанији, већ и метафора за пропуштене шансе Европе у економском развоју. Европа, некада лидер у индустријским и технолошким иновацијама, суочила се са сличним изазовом: неспремношћу да се радикално реинвентира у тренуцима привидног успеха. Док су Сједињене Државе и Азија агресивно улагале у дигиталне технологије, вештачку интелигенцију и нове пословне моделе, Европа се често ослањала на своје традиционалне индустрије и регулаторне оквире, избегавајући ризик коренитих промена.
Данас је европска економија у многим аспектима заостала за светским токовима. Недостатак водећих технолошких гиганата, спор темпо дигиталне трансформације, мањак приватних инвестиција у истраживање и развој, као и фрагментирано тржиште и превелика регулаторна ограничења, учинили су је мање конкурентном у односу на динамичне економије попут САД или Кине. Европа је, рецимо, озбиљно каснила у развоју сопствене платформе за вештачку интелигенцију и дигиталну инфраструктуру, а чак и у секторима у којима је традиционално била јака – као што је аутомобилска индустрија – све више губи корак због успоравања у усвајању електричних возила и аутономних система.
Реинвенција, која често захтева понављано кретање од нуле до новог почетка, била је тешка за прихватање, не само за Нокију, већ и за читав европски економски екосистем. Иако је у ретроспективи прави пут изгледао очигледан, страх од ризика, културна наклоњеност стабилности и привидна удобност успеха спречили су храбре кораке. Европа сада стоји пред изазовом да надокнади пропуштено, али то захтева храброст за радикалне промене, стратешке инвестиције и спремност да се поново почне од нуле – лекција коју је Нокија научила на најтежи начин.
Ако се не промени курс, Европа ризикује да остане периферија глобалне економије, зависна од технологије и иновација које долазе са других континената.
